Stari Sultan
Imao neki seljak vernoga psa, koji se zvao Sultan i koji je ostario i pogubio sve zube pa ništa više nije mogao čvrsto da ščepa. Jednog dana, stojeći sa ženom pred kućnim vratima, seljak reče:
- Sutra ću ubiti starog Sultana, taj više nije ni od kakve koristi.
Žena kojoj je bilo žao verne životinje odgovori:
- Kad nas je tolike godine verno služio i ostao nam odan, mogli bismo ga sada iz sažaljenja hraniti.
- Ne budi budala, - reče seljak - taj više nema ni jednog jedinog zuba u ustima, ni jedan lopov ga se ne boji, ne treba nam. Ako nas je služio, dobijao je dobro i da jede.
Siroti pas, koji je nedaleko odatle ležao ispružen na suncu, sve je to slušao pa se rastužio što će mu sutrašnji dan biti i poslednji. Imao je jednog dobrog prijatelja, a taj je bio vuk. On se uveče odšunja k njemu u šumu i požali mu se na sudbinu koja ga čeka.
- Slušaj, rođo - reče mu vuk - ne tuguj više, ja ću ti pomoći u nevolji. Smislio sam nešto.
Sutra u cik zore tvoj gazda će sa ženom poći na livadu, a pošto niko neće ostati kod kuće, povešće sa sobom i svoje detence. Oni dok rade obično ostavljaju dete iza živice u hladovinu; a ti lezi kraj njega, kao da hoćeš da ga čuvaš. Ja ću onda izići iz šume i oteti dete, a ti pojuri za mnom, kao da hoćeš da mi ga preotmeš.
Ja ću ga ispustiti, a ti ćeš ga vratiti roditeljima, pa će oni poverovati da si ga ti spasao i biće odviše zahvalni da bi mogli da ti učine nešto nažao. Naprotiv, bićeš slavno pomilovan i davaće ti svega u izobilju.
Taj predlog se svide psu, i sve bude izvedeno kako je i smišljeno. Otac povika kad vide vuka kako juri preko polja odnoseći mu dete, ali kad ga stari Sultan vrati, on se razveseli, stade ga gladiti pa reče:
— Niko ti neće dirnuti ni dlačicu s glave, bićeš iz milosti hranjen dokle god si živ.
A svojoj ženi reče:
— Odmah otidi kući i skuvaj starom Sultanu poparu od bela hleba, za koju mu ne trebaju zubi. Uzmi jastuk iz moje postelje, poklanjam ga psu da na njemu spava.
Otada je stari Sultan živeo udobno, kako je samo poželeti mogao. Ubrzo potom poseti ga vuk, radostan što je sve tako lepo uspelo.
- Ali ti ćeš, rođo - reče - valjda zažmuriti na jedno oko kad se pruži prilika da od tvoga gospodara dignem neku podebelu ovcu. Teško je danas izaći na kraj.
- Na to ne računaj - odgovori pas - ja ostajem veran svom gospodaru i neću to dopustiti.
Vuk je smatrao da pas to nije rekao ozbiljno, pa se noću prišunja i htede da odnese ovcu. Ali seljak, kome je verni Sultan odao vukov naum, čekao ga je u zasedi pa mu je toljagom propisno pročešlja dlaku. Vuk beše prinuđen da strugne, ali doviknu psu:
- Čekaj samo, neiskreni druže, platićeš ti za ovo!
Sutradan ujutru vuk posla divlju svinju da pozove psa u šumu na dvoboj pa da onde prečiste račune. Stari Sultan nije mogao da za pratioca i svedoka nađe nikoga drugog do jednu mačku koja je imala samo tri noge, pa kad pođoše, sirota mačka stade ćopati i od bola dizati rep uvis. Vuk i njegov svedok bili su već na urečenom mestu, ali kad ugledaše protivnika kako nailazi, njima se od mačkinog uzdignutog repa učini da protivnik nosi sablju. A kako je ona, jadnica, stalno ćopala, njima se činilo da to ona svaki put podiže sa zemlje kamen da bi ih gađala. Tad se oboje uplašiše: divlja svinja se zavuče u lišće, a vuk skoči na drvo.
Kad stigoše, pas i mačka se začudiše što nikoga nema. Divlja svinja se, međutim, nije mogla sasvim sakriti u lišću, malo su joj uši provirivale. Dok se mačka pažljivo obazirala, divlja svinja zastriga ušima. Misleći da to mrda neki miš, mačka priskoči pa svojski zari zube. Tad svinja iskoči, i, uz silnu dreku, nadade se u bekstvo vičući:
- Eno krivca na drvetu.
Pas i mačka pogledaše gore i spaziše vuka, koji se zastide što se pokazao tolika kukavica pa prihvati mir koji mu je pas ponudio.
