Divlji labudovi

Daleko odavde, tamo gde laste lete kad je kod nas zima, živeo je jedan kralj koji je imao jedanaest sinova i kćer Elzu. Jedanaestorica braće kraljevića išli su u školu sa zvezdom na grudima i sabljom o bedru. Pisali su po zlatnoj tabli dijamantskom pisaljkom, odlično su čitali, lako učili napamet. Odmah se moglo videti da su to kraljevići. Sestra Eliza sedela je na stoličici od ogleda i držala knjigu sa slikama, koja je vredela pola kraljevstva.
O, deci je bilo dosta lepo, ali tako nje moglo zauvek.

Kada im je mati umrla, otac, kralj te zemlje, oženi se nekom zlom kraljicom, koja nikako nije bila dobra sirotoj deci. Već prvog dana deca to opaziše: u celom dvoru bila je velika svečanost, pa su se i deca igrala "gostiju", ali umesto da svi dobiju, kao inače, kolača i pečenih jabuka kojih je bilo u izobilju, kraljica im dade samo peska u jednoj šolji i reče da im je dosta i to.
Posle nedelju dana maćeha pošalje sestricu Elizu na selo kod nekih seljaka, a nije dugo potrajalo, kad kralju tako napuni glavu protiv sirotih kraljevića da više nije ni brinuo za njih.
- Idite u svet i brinite o sebi! - reče kraljica.
- Letite kao velike ptice bez glasa! - ali nije mogla da učini onoliko zla koliko je želela: kraljevići se pretvoriše u jedanaest lepih divljih labudova. Čudnim krikom izleteše kroz prozore zamka i poleteše iznad parka u šume.
Bilo je rano u zoru kada prođoše onuda gde im je sestra Eliza spavala u seljačkoj kući. Nadletali su krov, okretali svoje duge vratove i udarali krilima, ali niko ih neču i ne vide! Morali su da odu dalje, visoko iznad

oblaka, daleko u prostrani svet. Tako doleteše do jedne velike mračne šume koja se pružala sve do morske obale.
Sirota mala Eliza bila je u seljačkoj sobi i igrala se jednim zelenim listom, druge igračke nije imala. Probušila je rupicu u listu i gledala kroz nju u sunce, a to je bilo kao da gleda u svetle oči svoje braće. I svaki put kad bi topli sunčevi zraci sinuli na njen obraz, pomislila bi na njihove poljupce.

Dani su prolazili jedan za drugim. Vetar je duvao kroz veliki ružin bokor pred kućom i šaptao ružama: "Ko može biti lepši od vas?" ruže su odgovarale: "Eliza!" I kada bi starica nedeljom sedela napolju čitajući svoju pesmaricu, vetar bi joj okretao listove i govorio knjizi: "Ko je bolji od tebe?" "Eliza!" odgovarala bi pesmarica.
Kad je devojčici bilo petnaest godina, morala je da se vrati kući. Kad je kraljica vide, naljuti se, omrznu je i htede da je pretvori u divljeg labuda, kao i braću, ali nije smela odmah pošto je kralj hteo da vidi svoju kćer.
U zoru ode kraljica u kupatilo sagrađeno od mramora, ukrašeno mekim jastucima i ćilimima, pa uze tri žabe krastače, poljubi ih i reče jednoj:
- Skoči Elizi na glavu kada dođe u kupatilo, da bude lenja kao ti. Sedni joj na čelo - reče drugoj - da postane ružna kao ti, da je rođeni otac ne pozna. Lezi joj kraj srca - reče trećoj - da učini neko zlo delo i da se zbog toga muči! - Zatim spusti krastače u bistru vodu koja se odmah oboji zeleno. Dozva Elizu, skide joj odeću i naredi joj da siđe u vodu.

U trenutku kad je devojčica zaronila, sedne joj jedna žaba na glavu, druga na čelo, a treća na grudi; ali kao da ih Eliza nije ni osetila. Kad je izronila iz vode, plivale su po vodi tri crvene bulke. Da žabe nisu bile otrovne i da ih veštica nije poljubila, pretvorile bi se u crvene ruže, ovako su postale cvetovi jer je Eliza bila suviše čista i nevina da bi magija imala moći nad njom.
Kad zla kraljica to vide, namaže devojčicu orahovim sokom tako da jadnica sasvim pocrni. Lice joj namaže nekom smrdljivom mašću, a lepu kosu joj ulepi. Bilo je nemoguće da čovek prepozna lepu Elizu.
Kad je otac takvu vide, uplaši se i reče da to nije njegova kći. Niko nije mogao da je prepozna osim psa čuvara i laste, ali oni su bili samo životinje i nisu imali pravo da govore.
Tada sirota briznu u plač misleći na svoju braću, kojih nigde nije bilo, a zatim se tužna iskrade iz zamka. Ceo dan je išla preko njiva i močvara dok ne stiže do neke velike šume. Ni sama nije znala kuda će, ali je bila žalosna i čeznula je za svojom braćom. Želela je da ih nađe.

Samo što je ušla u šumu, padne noć i sirota devojka potpuno izgubi put. Onda leže u meku mahovinu i nasloni glavu na neki panj. Vladala je tišina, vazduh je bio blag; u travi i mahovini stotine svitaca sijalo je kao zeleni oganj; kad je rukom lako dodirnla jednu granu, popadaše svici na nju kao zvezdana kiša.
Cele noći je sanjala svoju braću: igrali su se kao nekad, pisali dijamantskom pisaljkom po zlatnoj tabli i gledali lepu knjigu sa slikama koja je stajala pola kraljevstva. Ali sad nisu pisali samo nule i crte, već su opisivali najsmelija dela koja su počinili, sve što su doživeli i videli. U knjizi sa slikama takođe je sve oživelo, ptice su pevale, ljudi su izlazili iz knjige, razgovarali s Elizom i njenom braćom, ali kad bi okretala list, uskakali bi opet u knjigu da ne nastane zbrka u slikama.
Kad se probudila, sunce je već visoko odskočilo. Mirisalo je zelenilo, a ptice su joj sletale na ramena. Čula je žubor vode s mnogih izvora koji su se slivali u jezero s divnim peskovitim dnom. Okolo je raslo gusto žbunje, ali na jednom mestu jeleni su načinili

širok prolaz i Eliza uđe tuda do vode. Voda je bila tako bistra da bi čovek poverovao kad vetar ne bi njihao krošnje, da su one naslikane na dnu, tako se jasno ogledao svaki list - i onaj kroz koji je sunce probijalo, i onaj koji je bio sasvim u senci.
Kad Eliza vide svoje lice, uplaši se što je tako crno i ružno. Ali čim pokvasi ručice i protrlja oči i čelo, koža se opet zabeli. Tad skine haljine sa sebe i uđe u vodu. Lepša kneginjica nego što je bila ona, ne bi se našla na celom svetu.
Kad se opet obukla i uplela svoju dugu kosu, priđe izvoru, napi se vode, i pođe dublje u šumu ne znajući ni sama kuda će. Odjednom ugleda drvo čije su se grane savijale od plodova. Pojede nekoliko zrelih plodova, a kada se dobro najela, pođe u najmračniji deo šume. Tamo je bila takva tišina da je čula svoje sopstvene korake. Čula je svaki uvenuli listić koji se svijao pod njenom nogom. Nije se videla nijedna ptica. Nijedan sunčev zrak nije mogao da prodre kroz velike guste krošnje.

Visoka stabla bila su tako blizu jedno drugom da je izgledalo kao da je opkoljava gusta rešetka. O, ovde je bila takva samoća kakvu još nikad nije osetila.
Spusti se mrkla noć. Iz mahovine ne zasvetli nijedan svitac, i ona tužna leže da spava...
Kad se ujutru probudila, pođe dalje, a posle nekoliko koraka srete jednu staricu s kotaricom kupina. Starica joj dade nekoliko kupina a Eliza je upita da nije možda srela jedanaest kraljevića kako jašu kroz šumu.
- Ne - reče starica - ali sam juče videla jedanaest labudova sa zlatnim krunama na glavi kako jedan uz drugog plivaju niz reku.
I povede Elizu malo dalje do jednog obronka pod kojim je vijugala reka. Drveće duž obale pružalo je svoje dugo lisnato granje preko reke jedno prema drugom, a tamo gde grane nisu mogle da dosegnu do druge obale, izvlačilo se korenje iz zemlje i nadnosilo nad vodu preplićući svoje žile. Eliza se oprosti sa staricom i pođe obalom ka ušću reke u veliko otvoreno more.

Prekrasna morska pučina pružala se pred mladom devojkom, ali nigde na vidiku ne beše nijednog jedra, niti čamca kojim bi se mogla povesti. Šta da radi? Posmatrala je bezbrojni šljunak na obali. Voda ga je izglačala i zaoblila. Staklu, gvožđu, kamenju-svemu što je tu ležalo- voda je dala lep, mek oblik.
- Voda je neumorna, pa glača i mekša i najtvrđi kamen. I ja ću biti tako uporna! Hvala vam na pouci, bistri talasi. Jednom ćete me, srce mi kaže, odvesti do moje drage braće!
Na naplavljenim algama ležalo je jedanaest belih labudovih pera. Eliza ih skupi. Na njima su bile kapljice vode, da li je to rosa ili suze, niko ne bi mogao razabrati.
Na obali je bilo vrlo pusto, ali ona to nije videla jer more pruža večitu promenu: nekoliko sati izmeni se više nego slatka jezera za čitavu godinu. Kad bi naišao veliki crni oblik, izgledalo je kao da more hoće da kaže:"Mogu da budem i crno", a kad bi dunuo vetar, talasi bi pobeleli. Kad bi se oblaci zarumeneli i vetar zaspao

more je bilo kao ružina latica. Sad bi pozelenelo, sad pobelelo, ali ma koliko da se utišalo, na žalu bi se tako talasalo: voda se diže i spušta, kao grudi zaspalog deteta.
O zalasku sunca ugleda Eliza jedanaest divljih labudova sa zlatnim krunama na glavi kako lete prema obali. Leteli su jedan za drugim pa su izgledali kao duga bela traka. Eliza se pope na obronak i sakri se iza jednog žbuna. Labudovi se spustiše blizu nje i stadoše lupati velikim belim krilima.

Kad sunce zađe odjednom spade a njih i pojavi se jedanaest divnih kraljevića .
Eliza radosno kliknu, jer iako su se mnogo promenili, znala j da su to njena braća.