Olovni vojnik

Bilo jednom dvadeset i pet olovnih vojnika, svi su bili braća jer su napravljeni od jedne stare olovne kašike. Puške su držali u ruci, lica okrenuli napred. Imali su vrlo lepu crveno-plavu uniformu.
Prvo što su čuli na ovom mestu, kad je poklopac bio podignut na kutiji u kojoj su ležali, bile su reči: “Olovni vojnici!”– koje je uzviknuo jedan mališan, zatapšavši rukama. Dobio ih je za rođendan i poređao po stolu. Vojnici su sasvim ličili jedan na drugog, samo je jedan bio malo drukčiji: imao je samo jednu nogu jer je bio poslednji izliven, pa nije bilo dovoljno olova. Ali on je čvrsto stajao na toj jednoj nozi, kao ostali na dve, i to je bio baš onaj vojnik koji će se proslaviti.

Na stolu, gde su vojnici bili poređani, bilo je još mnogo igračaka, ali je najviše padao u oči dvorac od hartije. Pred dvorcem je bilo malo drveće, i to oko ogledalca koje je predstavljalo jezero. Voštani labudovi plivali su po njemu i ogledali se. Sve je to bilo lepo, ali je najlepše bilo jedno devojče koje je stajalo na otvorenim vratima dvorca. I ono je bilo isečeno od hartije, ali je imalo haljinu od najfinijeg platna, i malu plavu traku preko ramena, sa sjajnom zvezdom velikom kao njeno celo lice. Devojčica je ispružila obe ruke, jer je bila igračica, i podigla jednu nogu tako visoko da je olovni vojnik nije mogao ni videti, pa je mislio da i ona ima samo jednu nogu kao i on.

”To bi bila žena za mene”, pomisli odmah, "ali je isuviše otmena. Živi u dvorcu, dok nas dvadeset i pet stanujemo samo u jednoj jedinoj kutiji. To nije mesto za nju! Ali moram se postarati da se upoznamo!” I vojnik se ispruži koliko je dug iza jedne burmutice, koja je ležala na stolu. Odatle je mogao dobro da posmatra ljupku damu, a ona je i dalje stajala na jednoj nozi ne gubeći ravnotežu.
Kad je veče poodmaklo, dospeše vojnici u svoju kutiju, a dečak ode u postelju. Sad oživeše igračke. Olovni vojnici su zveckali u kutiji, jer su hteli da i oni učestvuju u igri ali nisu mogli da podignu poklopac. Krckaljka za orahe preturala se preko glave, a pisaljka stade da juri po tabli. Nastala je takva buka da se kanarinac probudio i počeo da govori i to u stihovima. Samo se dvoje ne pomeriše sa mesta: olovni vojnik i mala igračica. Stajala je sasvim uspravno na vrhovima prstiju, ispruženih ruku, a on je isto tako bio postojan na svojoj jednoj nozi, ni za trenutak ne skidajući oči sa devojčice.
Sad izbi ponoć i kvrc! Odskoči poklopac na burmutici,

ali u njoj nije bilo duvana, već jedan mali crni đavolak, vrlo vešto napravljen.
– Olovni vojniče – reče đavolak – ne bulji tamo toliko! Ali se olovni vojnik pravio da ne čuje. - Pričekaj samo do sutra! – reče đavolak.

Kad svanu jutro i deca ustadoše, staviše olovnog vojnika na prozor. I da li zbog đavolka ili zbog promaje, odjednom se otvori prozor i vojnik polete glavačke sa trećeg sprata. Bio je to strašan pad! Nogu je digao uvis i pao na kapu, a bajonet mu se zabo među kamenje. Služavka i mali dečak siđoše odmah da ga potraže. Ali iako ga umalo ne zgaziše, ipak ga ne opaziše.

Da je olovni vojnik viknuo: ”Evo me!”, oni bi ga našli. Njemu je bilo ispod dostojanstva da glasno viče, pošto je bio u uniformi.
Poče da pada kiša, kapi su bivale sve češće, dok se ne pretvoriše u pravi pljusak. Kad pljusak prođe, naiđoše dva mangupčića.
– Gle! – uzviknu jedan – evo jednog olovnog vojnika! – Neka malo zaplovi! - Zatim načiniše čamac od novina, staviše u njega vojnika, pa ga spustiše niz žljeb. Oba dečaka trčala su sa strane i pljeskala rukama. Sačuvaj bože, kako su se talasi dizali i kako je rasla bujica posle pljuska. Čamac od novina ljuljao se gore-dole, a katkad se okretao tako brzo da je vojnika hvatala jeza, ali ostade dostojan i ne promeni izraz lica. Gledao je pravo napred i držao pušku u ruci. Posle nekog vremena zaplovi čamac pod jedan mostić i vojniku se odjednom tako smrknu kao da se našao u svojoj kutiji.
”Gde li sam to dospeo!” – pomisli on – ”Ah, za to je kriv onaj đavolak.”

Uto naiđe veliki vodeni pacov, koji je živeo pod mostom.
– Imaš li putnu objavu? – upita pacov. – Daj isprave. – Ali je olovni vojnik ćutao i još čvršće držao pušku. Čamac krenu dalje, a pacov za njim. Uh, kako je škripao zubima i dovikivao iverju i slamkama.
– Držite ga! Držite ga! Nije platio carinu! Nije pokazao putnu objavu!

Ali bujica je bivala sve jača. Olovni vojnik je već nazirao dnevnu svetlost pred sobom, jer se most završavao, kad ču snažan šum, koji bi i hrabrog čoveka mogao uplašiti. Pomislite samo: tamo gde se most završavao, voda se survavala u veliki kanal, koji je za čamac od novina bio tako opasan kao za nas kad bismo naišli na veliki vodopad. Sad mu je već bio tako blizu da nije mogao da se zaustavi. Čamac isplovi, a jadni olovni vojnik ukoči se što je više umeo, da niko ne bi mogao reći da je i okom trepnuo. Čamac se zavrti tri-četiri puta, napuni vodon do ruba, i poče da tone. Vojnik je stajao do guše u vodi, a čamac je sve više tonuo.

Voda pređe vojniku preko glave, a on pomisli na malu ljupku igračicu, koju neće nikad više videti. U ušima mu zazvuča: ”Napred samo, ratniče, poginućeš, znaj!” Sad se čamac raspade, olovni vojnik propade i u tom trenutku ga proguta jedna velika riba.
Jao, što je tu unutra bio mrak! – još gore nego pod mostom, a usto tako tesno. Ali vojnik je bio postojan, i pružio se koliko je dug, s puškom u ruci. Riba se praćakala, bacakala dok se nije sasvim umirila.
Onda, kao da sinu kroz nju zrak svetlosti. Svetlost postade sasvim jasna i neko glasno viknu:
– Olovni vojnik!

Ribu su ulovili, odneli na trg i prodali. Tako je dospela u kuhinju gde je devojka rasporila velikim nožem. Kuvarica uhvati s dva prsta vojnika oko pojasa i odnese ga u sobu, gde su svi hteli da vide tako znamenitog čoveka, koji je putovao u stomaku jedne ribe. Ali se olovni vojnik nije pogordio.
Staviše ga na sto i tamo – oh! Kako se na svetu dešavaju čudne stvari. Olovni vojnik je bio u onoj istoj sobi. Video je istu decu i iste igračke na stolu, lepi dvorac s ljupkom igračicom. Još je stajala na jednoj nozi – i ona je bila vrlo postojana. To dirnu vojnika i umalo ne zaplaka, ali to mu nije dolikovalo. On pogleda nju, ona njega. Ali nijedno ne reče ništa.
U tom trenutku jedan od mališana uze vojnika i baci ga u peć, iako mu ovaj nije dao povod za to. I za ovo je sigurno bio kriv đavolak iz burmutice.

Olovni vojnik bio je u plamenu i osećao strašnu vrelinu, ali da li od prave vatre ili od ljubavi – nije znao. Boje su sasvim spale sa njega, da li još na putu, ili od tuge – niko ne bi umeo reći. Gledao je u devojku, ona u njega i oseti kako se topi, ali je još postojano stajao s puškom u ruci. Tada se otvoriše vrata na sobi, vetar podiže igračicu i ona poleti kao vila pravo u peć vojniku. Plamen buknu, i nestade je. Vojnik se istopio.

Kad je sutradan devojka vadila pepeo iz peći, našla je jedno malo olovno srce. Od igračice je ostala samo zvezda, a i ona je bila izgorela i crna kao ugalj.