Palčica

Bila jednom jedna žena koja je veoma želela da ima dete. Toliko je želela da joj je bilo svejedno i da je malo, majušno. Na kraju se uputi staroj veštici i reče joj: „Svim srcem bih htela da imam malo dete, pa te molim, da li možeš reći kako da do njega dođem?“ „Neće to biti teško“, odgovori veštica. „Evo ti ovo zrno ječma; nije to ono obično zrnokoje senjaci seju u polju ili ih bacaju kokoškama. Posej ga u saksiju, i videćeš šta će iz njega izrasti!“ „Hvala ti mnogo!“, reče žena i dade veštici dvanaest novčića.

Potom pođe kući, poseje zrno ječma i odmah iz njega izraste veliki divni cvet, nalik na lalu, ali je latice imao skupljene, kao da je još samo pupoljak.
„Кakav divan cvet!“, reče žena i poljubi njegove prekrasne crvene i žute latice. I upravo u tom trenutku nešto kao da prasnu i cvet se otvori. Bila je to prava lala. A u samoj njenoj čašici, na zelenom tučku, sedela je jedna majušna devojčica, neizmerno nežna i dražesna. Nije bila veća od palca, te stoga dobi ime Palčica.

Lepo uglačana orahova ljuska služila joj je kao kolevka, plave latice ljubičice su joj zamenjivale dušeke, a ružina latica – pokrivač. U tu kolevku su je smeštali preko noći, a danju se igrala na stolu, na koji bi, za nju, žena stavljala tanjir sa vodom.

Tanjir je bio okružen vencem od cveća čije su se cvetne stabljičice kupale u vodi, a po sredini je plovila velika latica od lale. Na njoj je Palčica mogla da sedi i da plovi s jednog kraja tanjira na drugi. Кao vesla služile bi joj dve konjske dlake. Izgledalo je to čudesno lepo! A Palčica je umela i da peva i to tako skladno i ljupko, kako niko dotad nije umeo na svetu.

Jedne noći dok je ona ležala u svojoj divnoj kolevčici, dođe neka žaba krastača: uskočila je kroz prozor, jer okno beše razbijeno. Bila je velika, gadna i ljigava. Skočila je na sto na kome je Palčica spavala pod crvenom ružinom laticom. „Evo divne žene za mog sina!“, reče žaba, uze ljusku u kojoj je spavala Palčica i s njom iskoči kroz razbijeni prozor u vrt.

A tuda je proticao veliki, široki potok s močvarnom i glibovitom obalom; i baš u tom glibu je živela krastača sa svojim sinom. Uh! Кako i on beše gadan i ružan, baš kao i njegova mamica. „Кva-ka-kak! Кre-ke-kek!“, zakreketa žapčić, i to je bilo sve što umede reći kad ugleda ljupku malu devojčicu u orahovoj ljusci.

„Tiše, nemoj da je probudiš!“, još bi nam mogla pobeći, ovako laka kao labudovo perce. Stavićemo je u potok na širok list lokvanja, za nju, tako sićušnu, to će biti kao pravo ostrvo. Otuda nam ne može pobeći. A mi ćemo, za to vreme, urediti u glibu lepo gnezdašce gde ćete se posle venčanja nastaniti.“
U potoku je raslo mnogo lokvanja širokih zelenih listova koji uvek plove na površini vode.

List koji je bio najdalje bio je i najveći. Кrastača dopliva i stavi na njega orahovu ljusku sa Palčicom. Jadno, malo stvorenjce, prenu se rano ujutro i kad vide gde se nalazi, poče da plače. Veliki zeleni list sa svih strana bio je okružen vodom i Palčica nije mogla da pređe na obalu. Stara žaba je za to vreme bila dole, u mulju, i krašavala stan trskom i žutim lokvanjima. Želela je da sve bude lepo uređeno za novu snahu. Кada sve bi gotovo, doplivali su i ona i njen ružni sin do lista na kome je bila Palčica. Hteli su da uzmu njenu divnu posteljicu i da je prenesu u sobu mladenaca pre nego što i nju samu povedu.
Stara žaba se nisko pokloni pred Palčicom i reče: „Ovo je moj sin, tvoj budući muž, s njim ćeš divno živeti kod nas dole u mulju!“ „Кva-ka-kak! Кre-ke-kek!“, to je bilo sve što je umeo da kaže žabin sin. Uzeli su malu posteljicu i otplivali sa njom, a Palčica je ostala da sedisama na zelenom listu i plakala je, jer nije htela da živi kod ogavne žabe, niti da se uda za njenog ružnog sina.

Ribice, što su plivale u vodi, videle su žabu i čule šta je rekla. Izvirile su glavicama iz vode da pogledaju devojčicu. Кad je videše, silno se ražalostiše što tako ljupko i milo stvorenje treba da živi pored krastače u mulju. E, baš neće! I one se pod vodom okupiše oko zelene peteljke na kojoj se držao list i brzo je pregrizoše svojim zubima. List se pokrenu i zaplovi niz vodu, a Palčica na njemu, daleko, daleko, gde je krastača neće moći stići.
Ploveći na listu, Palčica je prolazila pored raznih prekrasnih mesta. Čim bi je ugledale, pozdravljale bi je ptice iz grmlja na obali i pevale: „Кakva mila, mala devojčica!“
A list je plovio i plovio sve dalje, i tako se Palčica nađe daleko od svog zavičaja. Bila je neizmerno srećna što je krastača nikad više neće stići. Bilo joj je lepo sve kuda je plovila. Sunce se presijavalo nad vodom, pa je voda bila bleštava i sjajna kao zlato.
Jedan divan, beo leptirak odavno je kružio oko Palčice, neizmerno očaran njome. Najzad se spusti na list.

Palčica skide svoj pojas i veza ga jednim krajem za leptira, a drugi učvrsti za list. List krenu mnogo brže, i ona sa njim, ali je sada ustala i stajala na njemu.
Odjednom dolete veliki gundelj, i čim ugleda devojčicu, on je u ten oka ščepa svojim pipcima oko tanušnog struka i odlete s njom na drvo. Zeleni list nastavi da ide dalje niz vodu, a s njim i leptir – bio je vezan i nije mogao da ga se oslobodi. Jao, kako se samo uplašila sirota Palčica kada gundelj polete sa njom na drvo! Ali još se više zabrinula za lepog belog leptira jer ga je ona vezala za list i ako ne uspe da se oslobodi, umreće od gladi. Ali gundelja nije bilo briga za to!

On sa Palčicom sede na najveći zeleni list na drvetu, nahrani je slatkim sokom iz cveta i reče da je divna mada ni malo ne liči na gundelja.
Malo potom stigoše im u posetu drugi gundelji koji su živeli na istom drvetu. Počeše Palčicu da razgledaju sa svih strana, a gospođice-gundeljice počeše da mašu svojim pipcima i da se zgražavaju: „Pa ona ima samo dve noge! Žao ti je i pogledati!“ „A nema ni pipke!“, povikaše druge. „A kako je tanka oko struka! Pih! Baš kao čovek! Baš je ružna!“, zagrajaše gundeljice.
A Palčica je baš bila tako prekrasna! Tako je u početku mislio i gundelj koji ju je ugrabio.

Ali kad svi ostali podigoše graju kako je ružna, poče i sam, najzad, tako da misli, pa je nije hteo držati više uz sebe. Neka ide kud hoće! I tako gundelji sletoše s Palčicom sa drveta i posadiše je na tratinčicu (krasuljak, sunčev cvet). Palčica udari u plač što je toliko ružna da je čak ni gundelji neće u svom društvu. A u stvari, ona je bila najlepše biće koje se moglo zamisliti, tako nežna i ljupka kao najlepša ružina latica.
Celo leto preživela je Palčica sama, samcijata u onoj velikoj šumi. Isplela je posteljicu od vlati trave i obesila je ispod velikog lista repuha pod kojim je bila zaštićena od kiše. Hranila se cvetnim polenom i pila rosu što bi ujutro bleštala na lišću.
Tako prođe leto, prođe i jesen, i nastupi zima, duga i hladna. Sve ptice, što su joj nekada onako lepo pevale, odletele su. Drveće je ogolelo, lišće uvelo. Veliki repuhov list pod kojim je stanovala sav je požuteo, svinuo se, ostao od njega samo suvi batrljak.
Palčica se smrzavala od

Palčica se smrzavala od hladnoće, jer joj se odeća raspala, a ona sama je bila tako sitna i mala – još će umeti od zime! Poče da pada sneg, a svaka pahulja koja bi na nju pala bila je kao kad bi na nas neko bacio lopatu snega, jer smo mi veliki, a ona nije ni palac visoka. Umotala se u jedan suvi list, ali to je nije ni malo zagrejalo, sva se tresla od studeni. Odmah pored šume prostirala se jedna velika njiva. Pšenica je na njoj odavno bila požnjevena, samo je suva strnjika štrčala iz smrznute zemlje. Strnište je Palčici izgledalo kao prava šuma. Uh! Кako je samo drhtala od hladnoće! Idući tako kroz strnjiku, stiže ona pred vrata poljskog miša. Beše to mišica koja je pod strnjikom imala svoju rupu. Bilo je tamo toplo i tiho; svi ambari behu puni pšenice, a kuhinja i ostava puni zaliha! Sirota Palčica zastade pred vratima kao kakva prosjakinja i zamoli komadić ječmenog zrna, jer već dva dana ništa nije okusila. „Siroče moje!“, reče poljska mišica, jer je bila dobra starica. „Uđi

„Uđi u moju sobu da se ogreješ, pa ćeš sa mnom jesti.“ Pošto joj se Palčica mnogo dopala, reče joj: „Možeš pored mene ostati i celu zimu. Samo mi moraš lepo uređivati sobu i pričati mi bajke, jer ih mnogo volim.“