Crvenkapa

Bila jednom jedna devojčica, ljupka i mila kako se samo može zamisliti. Baka joj je napravila crvenu kapicu, koju je ona stalno nosila pa su je prozvali Crvenkapa.

Živela je sa roditeljima u kućici pored velike šume. A na drugom kraju šume, u maloj usamljenoj kući, stanovala je baka. Jednog dana majka reče Crvenkapici:

– Baka se razbolela. Odnesi joj ručak i popričaj malo sa njom. Budi dobra, ne šetaj po šumi, i dođi do večere.

– Ne brini, mamice! Biću dobra! – nasmeja se Crvenkapa, uze korpicu sa jelom i krenu u šumu.

Devojčica je tako šetala, sve dok nije ugledala divno cveće kraj staze. Zaboravljajući na obećanje koje je dala majci, zastade da ubere malo za baku.

Odjedanput, pred nju iskoči vuk.

– Gde si krenula devojčice? – umiljato je upita vuk.

– Idem do bake! – odgovori Crvenkapa.

– Šta to nosiš u korpici? – raspitivao se vuk.

Ne sumnjajući ništa, Crvenkapica ispriča da je baka bolesna i da joj nosi kolače i vino da se okrepi i ojača.

– Gde stanuje tvoja baka?

– U kućici, tu na kraju šume. – rekla je devojčica.

Vuk je pozdravi i otrča prečicom ka bakinoj kući.

Kad stiže tamo, on proviri kroz prozor, pa kad vide da je starica sama, pokucao je na vrata.

– Ko je? – pitala je baka.

– To sam ja, tvoja Crvenkapica! – utanji vuk glasom.

– Nosim ti, bako kolače. Otvori!

– Uđi draga! – radosno je rekla baka. – Preslaba sam, ne mogu da ustanem.

Kad vuk to ču, naglo otvori vrata, baci se na uplašenu staricu i proguta je.

Zatim je obukao bakinu spavaćicu i stavio na glavu njenu kapu i naočare. Legao je u krevet i povukao pokrivač sve do njuške da ga Crvenkapa ne bi odmah prepoznala.

Crvenkapa je ubrzo stigla do bakine kuće. Odmah je primetila da su vrata otvorena.

– Bako, bakice! – zvala je Crvenkapica, ali joj niko ne odgovori.

Pređe preko praga i priđe krevetu.

Pred njom je ležala njena baka sa kapicom navučenom duboko na lice i njen izgled uplaši devojčicu.

– Jao, bako, bakice! – uzviknu Crvenkapa – Zašto su ti tako velike uši?

– Da te bolje čujem! - odgovorio je vuk.

– A bako, zašto su ti tako velike oči?

– Da te bolje vidim!

– Bako, a zašto imaš tako dugačke ruke?

– Da te lakše zgrabim!

– Ali bako, zašto su ti tako velika usta?

– Da te lakše pojedem! – povika vuk, skoči iz kreveta i proguta malu Crvenkapicu.

Sit i zadovoljan, leže opet u bakin krevet. Duboko je zaspao, pa je i glasno zahrkao.

Upravo u to vreme pored bakine kuće je prolazio lovac koji je jako voleo baku i malu Crvenkapu.

Kad je čuo vukovo glasno hrkanje, uplašio se da se starici nešto desilo i brzo je ušao u kuću.

Na njegovo veliko iznenađenje, u bakinom krevetu je bio vuk. Iako je imao spremnu pušku, nije pucao. Uzeo je velike makaze i oslobodio baku i Crvenkapu. Onda su vukov stomak napunili kamenjem i čekali da se probudi.

Vuk se probudio žedan. Otišao je do bunara da se napije vode. Od težine stomaka, strmoglavio se u bunar.

Kada je Crvenkapa pošla kući, lovac reče:

- Crvenkapo, kada drugi put ideš u posetu baki, nemoj nigde da se zaustavljaš, ne skreći sa puta, već pođi pravo njoj, da se opet ne desi nesto ružno.

A devojčica je rekla baki:

- O, bako, jako sam se uplašila! Obećavam da više neću razgovarati sa strancima niti skretati s puta.

Veselo je otrčala kući.