Prođe osmi

Nismo više, kao nekad,
glasni,
šalama se neki jedva smeju,
zagrljaji ni jaki,
ni strasni,
uspomene poput perja veju.

Odlazimo.
Ostaju za nama,
mir časova i provere znanja,
sitne sreće zasute brigama,
izostanci, boljke, opravdanja.

Ostavljamo parove i grupe,
što putuju u druga stoleća,
urezane poruke u klupe,
splet jeseni,
zima i proleća.

Ostavljamo strogost gramatike,
red pravila, opita, sistema,
lakih strepnji zbog matematike,
istorije i zadatih
tema.

Ostavljamo formule i šeme,
brižnom rukom pisane lekcije,
skice, slike, drhtanja i treme,
igre, pesme, glumu
i sekcije.

Ostavljamo odmore sred kiše, na tablama obrisane misli, đačke zgode zaborav već briše, dnevnici se pod prašinom stisli.

Ostavljamo ekskurzije sjajne,
s ljubavima prvim, punim bola,
prekrivenim velom stroge tajne,
dok o njima priča
cela škola.

Odlazimo.
Govorili mi smo,
čim bi raspust na školski prag stao:
-Zbogom školo,
voleli te nismo!
A sad nam je, ipak, malo žao.

Šalama se neki
jedva smeju,
zagrljaji ni jaki, ni strasni,
uspomene poput perja veju,
nismo više, kao nekad,
glasni...

Slobodan Stanišić