Kako kornjače uče
Mala kornjača zaspi
čim u razred dođe.
Posle toga
ni minut ne prođe
a druga mala kornjača
zaspi takođe.
I treća.
I četvrta.
I za njom peta.
I poslednja, šesta.
Za toliko malih kornjača
u razredu ima mesta.
Tako, posle kratkog vremena
svi učenici spavaju
u punoj tišini.
A učiteljica ne zna
šta da čini.
Ona je mudra:
zato ništa ne pokušava.
Žmuri neko vreme
a onda
i sama se uspava.
Posle,
kada se svi probude,
čas se završava.
Gvido Tartalja
O piscu: Gvido Tartalja
Gvido Tartalja je rođen 25. januara 1899. godine u Zagrebu. Osnovnu i srednju školu završio je u Splitu, a 1923. godine diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu.
Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine.
Za decu je objavio sledeće pesničke knjige: Srmena u gradu ptica (1927), Carstvo male Srmene (1929), Čobanska frula (1935), Veseli drugovi (1934), Mlado drvo (1936), Mali glumci (1938), Varjiča, carev doglavnik (1938), Naša pozornica (1941), Oživela crtanka (1946), Naše more (1948), Šta meseci pričaju (1947), Dečji prijatelji (1953), Prve trešnje (1954), Zagonetke (1955), Kolačići (1957), Vesela zoologija (1957), Vrabac u zabavištu (1958), U šetnji (1959), Dedin šešir i vetar (1960, Gusarska družina (1964), Moj blizanac i ja (1964), Od oblaka do maslačka (1965), Koliko je težak san (1966).
1960. godine dobio je nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je i Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine
Motive za svoje pesme i priče nalazio je u vlastitom detinjstvu i, kao mnogi drugi, u svojoj deci i njihovom životu.