Zlatokosa

Na malom proplanku u velikoj šumi, živela su tri medveda. Tata medved je bio najveći, mama medvedica je bila nešto manja od tate, a mali medvedić je bio najmanji.

Baš kao i svakog jutra, pripremili su finu zobenu kašu za doručak i krenuli u šetnju dok se kaša ne ohladi.

Samo što su otišli, pored njihove kuće se pojavi ljupka devojčica koju su zbog njene kosice zvali Zlatokosa. Krenula je u šumu da za mamu ubere lep buket cveća i zalutala.

Ušla je u kuću. Pogledala je oko sebe i veoma se začudila. U sobi je stajao postavljen sto, a oko njega jedna velika, jedna srednja i jedna sasvim mala stolica. Pred njom su bile velika, srednja i mala činija. Iz činija je dopirao divan miris.

Devojčica se pope na veliku stolicu i velikom kašikom proba kašu iz velike činije.

- Uh, ova kaša je suviše vruća! - pomisli Zlatokosa.

- Probaću onu iz srednje činije.

Ali ta je bila hladna, pa devojčica uze onu iz najmanje. Ta je bila baš kako treba pa je svu pojede. Ali dok je silazila sa male stolice, polomi je.

Oči su joj se sklapale od umora, pa ode na sprat gde su bila tri kreveta.
Prvo je legla na krevet tate medveda, ali joj je on bio suviše tvrd. Potom leže na krevet mame medveda, ali joj se on učini suviše mekan.

Ali kada je legla u krevetić malog mede, odmah je zaspala.

Dok je ona spavala, u kućicu se vratiše medvedi. Kada tata medved ugleda kašiku u svom tanjiru, reče dubokim glasom: „Neko je dirao moju kašu!“

I mama medved ugleda u svom tanjiru kašiku, pa reče: „Neko je dirao i moju kašu!“

A kada je medvedić video svoj tanjir potpuno prazan, zaplaka i povika: "Neko je pojeo svu moju kašu!“

Onda medvedi pogledaše okolo, pa redom povikaše - veliki medved dubokim glasom: „Neko je sedeo na mojoj stolici!“, - mama medved: „Neko je sedeo i na mojoj stolici!“, a najmanji medved zaplaka i povika: „Neko je sedeo na mojoj stoličici i polomio je!“

Medvedi krenuše uz stepenice. Tata medved je video da je neko dirao njegov krevet, pa povika dubokim glasom: „Neko je ležao na mom krevetu!“ Onda i mama medved primeti: „Neko je ležao i na mom krevetu!“

A kad mali medvedić priđe svom krevetiću, viknu: „Neko je zaspao u mom krevetu i još uvek spava!“

Na te se reči Zlatokosa probudi, i ispred sebe ugleda tri medveda. Uplašena skoči, pa jurnu niz stepenice koliko god je brže mogla, pojuri kroz otvorena vrata i poče da trči. Nije stala sve dok nije ugledala svoju kuću na kraju šume.

Posle toga nikada više nije lutala šumom, niti je nepozvana ulazila u tuđu kuću, niti je jela kašu namenjenu drugima.