Slavuj

Kao što je poznato, u Kini je car Kinez, i svi koji ga okružuju takođe su Kinezi. Događaj o kojem ćemo ovde pričati odigrao se pre mnogo godina, i to je razlog zašto ovu priču treba čuti pre nego što je zaborav prekrije.
Dvorac kineskog cara je bio najlepši na svetu, sav je bio sazdan od najlepšeg i najdragocjenijeg porculana, ali tako krhkog i osetljivog na dodir da se na njega moralo dobro paziti.
U carevom vrtu je raslo najneobičnije cveće. Cvetovi su imali srebrne zvončiće koji su stalno zveckali i niko nije mogao proći a da ih ne zapazi.
Svaki detalj u carskom vrtu bio je vešto uređen, a sam vrt se pružao tako daleko da ni sam baštovan nije znao gde se završava. Kad bi se vrtom pošlo dalje, nailazilo se na divnu šumu sa visokim drvećem i dubokim jezerima. A šuma se spuštala do dubokog sinjeg mora, tako da su brodovi mogli dojedriti pod samo šumsko granje gde se ugnezdio jedan slavuj. Slavuj je tako divno pevao da je i jedan siromašni ribar, uvek zauzet svojim teškim poslom, zaboravljao na svoju mrežu i predavao se uživanju u toj noćnoj slavujevoj pesmi.

– Bože, kakve li miline! – govorio je ribar. Ali posao je gonio ribara i on je morao ostaviti slavuja.
Međutim, već sledeće noći opet bi ga u poslu prekinula slavujeva pesma i ribar bi se opet divio: – Bože, kakve li miline!
Sa svih strana sveta dolazili su putnici u carev grad i divili se gradu, dvoru i vrtu, ali čim bi čuli slavuja, oni bi u jedan glas ponavljali:

– Slavujeva pesma je ipak lepša od svega!

Vrativši se svojim kućama, pričali su o svemu što su videli. Mnogi su napisali mnogo knjiga o carevom gradu, dvoru i vrtu, ali niko nije zaboravljao slavuja. Njega su najviše hvalili. Pesnici su pisali svoje najlepše stihove o tom slavuju i šumi kraj dubokog mora.
Knjige i pesme išle su širom sveta pa su tako i do cara došle. Sedeo je na svom zlatnom prestolu, čitao i čitao i stalno klimao glavom. Bio je zadovoljan opisima njegove prestonice, dvora i vrta. A kad je pročitao i ono: "Ali ipak lepši od svega su slavuj i njegova pesma", car se začudio:

– Kako? Slavuj? Ne znam ni da postoji takva ptica! I to u mom carstvu, u mom vrtu!

Zar da to saznam iz knjiga?

I on pozva nadzornika dvora koji je bio tako nadmen da mlađima od sebe, ako bi se neko usudio da ga nešto upita, uopšte nije odgovarao, nego bi samo izustio ono svoje besmisleno "pi!"

– Saznao sam da se ovde kod nas nalazi neka čudna ptica po imenu slavuj – reče car nadzorniku. – Kažu da je upravo ona ono što je najlepše u mom carstvu. Zašto mi to nikada niko nije rekao?

– Pa ni ja do sada nisam za nju čuo! – odgovori nadzornik dvora. – Nikada se ona još nije pojavila na dvoru.

– Hoću još večeras da dođe ovamo i da mi peva! – naredio je car. – Čitav svet zna šta imamo, samo ja ne znam!
– Pa za tu pticu ni ja nisam čuo! – izvinjavao se nadzornik. – Ali ću je tražiti, i naći ću je!

Ali gde da je nađe? Trčao je nadzornik dvora po stepenicama gore – dole, trčao po dvoranama i hodnicima, ali svi koje je pitao, odgovarali su da nikada nisu čuli za nekakvog slavuja.

Najzad se nadzornik vratio da kaže caru da su to verovatno samo izmišljotine onih što pišu knjige:

– Vaše carsko veličanstvo ne bi trebalo da veruje svemu što je napisano. Sve su to izmišljotine...

Ali ga car prekinu:
– Da, ali knjigu u kojoj sam čitao o slavuju poslao mi je sam japanski car i ona ne može biti neistinita. Hoću da čujem slavuja! I hoću da mi večeras ovde peva! On je u mojoj najvećoj milosti! Ako večeras slavuj ne bude ovde, svi dvorani će dobiti batine po trbuhu, i to posle večere!

– Tsig-pe! – naklonio se nadzornik, pa se opet ustrčao po stepenicama, dvoranama i hodnicima. Za njim je trčala polovina dvorana, jer niko nije hteo da bude bijen po trbuhu. Svi su se raspitivali za tog znamenitog slavuja, za koga je znao čitav svet, samo ne carev dvor.
Najzad su u kuhinji naišli na jednu sirotu devojčicu koja im je rekla:

– Bože! Pitate za slavuja? Kako ne bih znala! Kako samo lepo peva! Svako veče sa stola nosim ponešto ostataka kući bolesnoj majci, tamo dole kod morske obale, pa u povratku, umorna, zastanem u šumi da se odmorim. Tada slušam slavujevu pesmu. Kad ga slušam, suze mi teku niz lice i čini mi se da me majka ljubi

– Slušaj mala kuvarice! – reče joj nadzornik dvora. – Osiguraću ti stalni posao u kuhinji i dobićeš dozvolu da gledaš cara kad jede ako nas odvedeš do slavuja. Car je naredio da mu još večeras tog slavuja dovedemo!
I tako krenuše u šumu gde je slavuj pevao. Pošla je sa njima i polovina dvorskog osoblja. Dok su tako išli, najednom negde krava muknu.
– Oh, evo ga! – uzviknuo je neki dvoranin. – Kolika snaga kod tako malog stvorenja! Siguran sam da sam ga negde i ranije čuo!
– Ne, to je krava muknula! – objasnila je mala kuvarica. – Daleko smo mi još od pravog mesta.
Onda se iznenada začulo žablje kreketanje.
– Divno! – uzviknuo je kineski dvorski sveštenik. - Čujem ga! Zvoni kao malo crkveno zvono!
– Ma nije, to su žabe! – objasnila je mala kuvarica i dodala: – Ali ja mislim da ćemo skoro i slavuja čuti.
I, zaista, sada se oglasio slavuj. – To je on! – uzviknu devojčica. – Čujete li? Eno ga! – i pokaza rukom na malu sivu ptičicu u granju.
– Je li moguće?! – začudio se nadzornik dvora. – Nikad ne bih pomislio da je takav! Kako je neugledan!

Sigurno je boju izgubio kada je ugledao pred sobom ovoliki otmeni svet!

– Slavujiću! – veselo mu je doviknula mala kuvarica. – Naš milostivi car želi da mu pevaš!
– Vrlo rado! – odgovorio je slavuj i počeo tako pevati da ga je bilo milina slušati.
– Kao da stakleni zvončići zvone! – reče nadzornik. – Pogledaj samo kako mu se grlašce napreže. Čudno da ga pre nismo čuli. Veliki uspeh će imati na dvoru!

– Hoće li car da mu još pevam? – pitao je slavuj misleći da je car među njima.
– Divni moj slavujiću! – obrati mu se nadzornik dvora.– Raduje me što imam čast da Vas pozovem na večerašnju dvorsku svečanost gde ćete vi svojom čarobnom pesmom očarati Njegovo carsko veličanstvo!
– Ali moja pesma u zelenilu najbolje zvuči – odgovorio je slavuj. Ali kad je čuo da car tako želi, ipak je rado pristao da pođe u dvor.

Carski dvor je blistao. Porcelanski zidovi i plafoni su osvetljeni hiljadama svetiljki. Hodnike je ukrašavalo najlepše cveće koje je zveckalo kao srebrni zvončići. Svuda je vladala užurbanost, glasovi su se preplitali i zvončići tako zvonili da su se reči potpuno gubile.
U velikoj dvorani u kojoj je sedeo car za slavuja je postavljena zlatna pritka. Čitav dvor je bio na okupu, a mala devojčica je stajala pored vrata, jer je već dobila zvanje prave dvorske kuvarice. Svi su bili svečano obučeni i gledali u malu sivu pticu kojoj je car

blagonaklono klimao glavom.

Slavuj poče da izvodi svoje melodije tako milozvučno da su caru suze udarile na oči i potekle niz lice. A kada je slavuj zapevao svoju sledeću pesmu, sva srca se rastopiše od miline.

Car je bio toliko oduševljen da je naredio da se slavuju oko vrata stavi zlatna carska papučica. Zahvaljujući se caru na milosti, slavuj je rekao:

– Video sam suze u carevim očima, i to je već za mene bila najveća nagrada! Carske suze imaju čudotvornu moć. Bog mi je svedok koliko sam srećan! – i ponovo zapeva svojim zvonkim i umilnim glasom.

– Eto, to je najbolji način da se dopadneš i umiliš! – zagunđaše prisutne dame, pa napuniše usta vodom da bi i one zapevale ako bi ih neko oslovio. Sve su zamišljale da su i one slavuji.

Čak i lakeji i sobarice izražavali su svoje zadovoljstvo, a njih je uvek bilo najteže zadovoljiti.
Da, slavuj se zaista proslavio, sva srca je osvojio!

Slavuj je ostao na dvoru, dobio je svoj vlastiti kavez i slobodu da dvaput šeta danju i jednom noću. Za pratnju je dobio dvanaest sluga i svaki od njih je držao po jednu svilenu traku zavezanu za slavujevu nogu. Ali takva sloboda za slavuja nije bila nikakvo zadovoljstvo.

Čitav grad je govorio o slavnoj ptici i kada bi se dva građanina sreli pa jedan tek zaustio "Sla...", drugi bi već nastavio: "vuj", obojica bi uzdahnula i razumela sve ostalo. Čak je jedanaestero piljarske dece dobilo ime po slavnoj ptici, iako nijedno od njih nije moglo ni da pevne.

Jednog dana stiže caru paket s natpisom: "Slavuj".

– Evo nove knjige o našoj slavnoj ptici! – rekao je car.

Ali to nije bila knjiga, nego kutijasta umetnička naprava – veštački slavuj, sličan prirodnom slavuju, ali je on bio sav ukrašen

sav ukrašen dijamantima, rubinima i safirima. Kad bi navili tu veštačku pticu, ona je pevala jedan od napeva prirodnog slavuja, a rep joj se dizao i spuštao i sav blistao od srebra i zlata. O vratu joj je visila mala traka sa natpisom: "Slavuj japanskog cara je pravo uboštvo prema slavuju kineskog cara!"

– Divno rečeno! – rekli su svi na dvoru, a čovek koji je doneo tu veštačku pticu dobio je zvanje "vrhovnog carskog pticonoše".

– A sada neka zajedno pevaju! Ala će to biti duet!

I pevali su zajedno, ali nikako se nisu slagali. Prirodni slavuj je pevao na svoj način, a veštački je izvijao onako kako su se okretali zupčanici njegovog malog stroja.
– To nije njegova greška – branio ga je dvorski kapelnik.