Carevo novo odelo

Jedanput dođoše caru dva ugursuza i predstaviše se kao izvanredni krojači.

„Mi tkamo sopstvene tkanine“, govorili su oni,
„a te tkanine su tako čudesno lepe, da samo najveće budale ne vide tu divotu.“

Car je ludovao za lepim odelima, pa je odmah dao ugursuzima novac i naredio da počnu da rade.

Oni su postavili razboj u radionici i više ništa nisu radili. Ali kad god bi neko ušao, oni su se pretvarali da mnogo i brzo tkaju.

Kako su znali da samo budale ne vide tu prelepu tkaninu, svi su se glasno divili:

„Vidi kako je ovo meko! Kakve divne boje!“

Najzad su „majstori“ doneli tkanine caru. Svi dvorani su stajali oko njega.

Car, koji nije želeo da ispadne budala, bio je „zadovoljan“:

„Sjajno! Sašijte mi odmah od ove tkanine jedno svečano odelo“.

Krojači su mu uzeli meru i dali se na posao.

Odelo je bilo brzo gotovo. Svako je mislio da je jedini koji ne vidi to novo odelo i zato je odmah izražavao svoje veliko divljenje.

Car je bio vrlo polaskan, pa je pošao sa čitavom svitom kroz grad, kako bi ljudi videli njegovo novo odelo.

Ogromna masa sveta stajala je na ulicama i klicala mu.

Niko se nije usudio da kaže ono što stvarno vidi, dok jedan dečačić, kome nije bila poznata o carevom odelu, nije glasno rekao svojoj majci:

„Pa, majko, car nema ništa na sebi!“

Mati mu je tiho odgovorila:

“Znam, dušo, ali mi smo glupi“.

No i ostali ljudi su se tada usudili da priznaju da ne vide nikakvo odelo na caru i svi su počeli glasno da se smeju, gledajući cara, koji se tek sada osećao kao najveća budala. A „krojači“ su već davno otišli sa gomilom novca, koji su dobili od cara.