Zlatna jabuka i devet paunica

Jedan car imao je u vrtu čudesnu jabuku. Preko dana bi procvetala, a do večeri su na njoj sazrele zlatne jabuke. Ali svakog jutra jabuka je bila prazna. Neko ih je noću brao, a niko nije znao ko.

„Ko će da čuva jabuku?“ upitao je car sinove. Najstariji sin je čuvao prve noći, ali ga je pred zoru savladao san, i jabuke su nestale. Druge noći zaspao je srednji sin. Treće noći došao je red na najmlađeg.

Najmlađi carević legao je ispod drveta i borio se sa snom. Kad je mesec izašao, čuo je lepet krila. Na jabuku je sletelo devet zlatnih paunica. Osam ih je počelo da bere jabuke, a deveta se spustila kraj njega i pretvorila se u devojku lepšu od zore.

Razgovarali su do svitanja. Pred polazak devojka mu je dala dve zlatne jabuke: „Jednu daj ocu, a drugu čuvaj za sebe.“ Onda se ponovo pretvorila u paunicu i odletela sa sestrama. Car se obradovao jabuci, a carević je svake noći čekao svoju paunicu.

Ali u dvoru je živela jedna zavidna baba. Jedne noći sakrila se iza drveta, i kad je paunica sletela, odsekla joj je pramen kose. Paunica se uplašila, odletela i više se nije vraćala.

Carević je bio tužan, ali nije odustao. Uzeo je konja i slugu i krenuo u svet da traži paunicu. Išao je preko brda i reka, pitao sve koje je sreo. Jedna starica mu je na kraju pokazala put: „Idi preko tri planine, do velikog jezera. Tamo je zlatni grad, a u njemu carica koja ujutru kupa svoje paune.“

Carević je išao dugo, dok nije stigao do jezera. Na obali je stajao zlatni grad, a kroz kapiju je izašla devojka koju je tražio, sa osam sestara. Prepoznala ga je odmah i obradovala se: „Znala sam da ćeš doći ako me zaista voliš.“

Venčali su se i vratili u carev dvor. Od tada se jabuka u vrtu nikada nije ispraznila, a devet paunica je svakog proleća dolazilo da se odmori u njenim granama.

KRAJ