Marko Kraljević i vila Ravijojla

Jednog jutra jahali su planinom Miročem dva pobratima, Marko Kraljević i Miloš. Marko je na svom Šarcu dremao, jer je bio umoran od puta, pa je zamolio Miloša: „Pobratime, zapevaj nešto, da mi ne zadremam i ne padnem s konja.“

„Pevao bih ti“, rekao je Miloš, „ali sinoć sam sedeo sa vilom Ravijojlom, a ona mi je zapretila da će me ustreliti ako čuje da pevam u njenoj planini.“ Marko se nasmejao: „Ne boj se, tu sam ja, tu je moj Šarac.“

I Miloš je zapevao. Glas mu je bio tako lep da su ptice utihnule, a planina kao da je slušala. Čula ga je i vila Ravijojla. Bila je ljuta što neko peva lepše od nje, pa je odapela dve strele. Jedna je pogodila Miloša u rame, druga u grudi, i on je klonuo na konju.

Marko se trgao iz sna. Skočio je na Šarca, a Šarac je jurnuo uz planinu kao vetar. Vila je letela ka oblacima, ali Šarac je skakao tri koplja u vis i četiri u dalj, i stigli su je. Marko ju je uhvatio za kosu i rekao: „Izleči mog pobratima, ili ti više nema leta po planini!“

Vila se uplašila i obećala. Brala je po planini lekovito bilje, trave i cveće, pravila meleme i stavljala Milošu na rane. Rane su zarasle, a Miloš se uspravio na konju, zdrav kao pre, i još lepšim glasom zapevao.

Vila je tada rekla Marku: „Junače, vidim koliko voliš svog pobratima. Od danas sam ti posestrima. Kad god ti bude teško, pozovi me i doći ću.“ I Marko ju je, kažu pesme, zvao mnogo puta, a ona je uvek dolazila da mu pomogne.

A vila Ravijojla više nikada nije zabranjivala da se peva u njenoj planini.

KRAJ