Sveti Sava i kuća bez prozora

Pričaju stari ljudi da je Sveti Sava mnogo putovao po našim krajevima. Išao je od sela do sela, učio decu da čitaju i pišu, a odrasle svemu što im je bilo potrebno za život.

Jednom je došao u selo u kome su ljudi baš tada sagradili novu, lepu kuću od brvana. Krov je bio čvrst, vrata jaka, ali unutra je bilo mračno kao u rogu. Niko nije pomislio da ostavi prozor.

Seljaci su se dosetili: „Svetlost je napolju, pa hajde da je unesemo!“ Uzeli su vreće, korpe, rešeta i kape, pa su ih držali na suncu, brzo ih zatvarali i trčali u kuću. Tamo bi ih otvorili, ali u kući je i dalje bilo mračno. I tako ceo dan: trči napolje, hvataj sunce, trči unutra, a mrak ni da se pomeri.

Sveti Sava je dugo gledao šta rade. Onda je prišao i blago upitao: „Braćo, šta to nosite?“ „Nosimo svetlost u kuću“, rekli su umorni seljaci, „ali nekako se prospe usput.“

Sveti Sava se nasmešio, uzeo sekiru i u zidu prema suncu isekao četvrtasti otvor. Sunčeva svetlost odmah je pokuljala u kuću i obasjala svaki ćošak. „Eto“, rekao je, „svetlost ne treba nositi. Treba joj samo otvoriti put.“

Seljaci su se gledali, pa se slatko nasmejali sami sebi. Od tada su svakoj kući pravili prozore, a u prozore su stavljali tanku providnu kožu, kasnije i staklo, da svetlost ulazi, a vetar ne.

I danas, kad sunce ujutru uđe kroz prozor u vašu sobu, možete se setiti sela koje je svetlost nosilo u vrećama.

KRAJ