Zašto je more slano

Živela su nekada dva brata. Stariji je bio bogat i škrt, a mlađi siromašan i dobar. Jedne zime mlađem bratu nestalo je brašna i nije imao čime da nahrani decu. Otišao je kod brata da moli, ali bogati brat mu je zalupio vrata.

Tužan, siromah je krenuo kroz šumu. Tamo je sreo starčića koji je jedva nosio snop drva. „Daj, deda, da ti pomognem“, rekao je i odneo mu drva do kolibe. Starčić mu je iz zahvalnosti dao mali drveni mlinac. „Ovo nije običan mlinac. Kaži mu: Melji, mlinče, i on će mleti šta god poželiš. A kad ti je dosta, kaži: Stani, mlinče, i on će stati.“

Siromah je došao kući i rekao: „Melji, mlinče, brašna!“ Mlinac je počeo da melje, i brašna je bilo puna naćva. „Stani, mlinče!“ I mlinac je stao. Tako je siromah samleo i soli, i šećera, i svega što je kući trebalo. Delio je komšijama, i celo selo je imalo dovoljno.

Bogati brat je čuo za čudesni mlinac i nije mu dalo mira. Toliko je navalio da ga je mlađi brat na kraju pozajmio. Bogataš je odmah ušao u brod i zaplovio, jer je mislio: „So je skupa. Samleću pun brod soli i prodaću je u drugim zemljama.“

Kad je brod bio na pučini, bogataš je rekao: „Melji, mlinče, soli!“ Mlinac je počeo da melje, i so je sipala i sipala. Napunila se paluba, pa kabina, pa so je počela da se penje uz jarbole. „Dosta! Prestani!“ vikao je bogataš. Ali on nije znao prave reči, a mlinac je slušao samo njih.

So je bila toliko teška da je brod potonuo, a bogataš je jedva doplivao do obale. Mlinac je pao na dno mora i tamo i danas melje so, jer niko nije rekao: „Stani, mlinče!“

Zato je, kažu, more slano. A kad sledeći put lizneš kapljicu morske vode, seti se škrtog brata koji je hteo sve za sebe.

KRAJ