Tri brata

Beše neki čovek koji je imao tri sina, ali od imanja nemaše ništa do kuće u kojoj je živeo. Svaki od sinova priželjkivao je da posle očeve smrti baš on dođe do kuće, ali ocu su sva trojica bila podjednako draga. Tako nije znao šta da započne, a da nekome ne učini nažao. A da proda kuću - ni to nije hteo, jer je ona bila još od njegovih predaka, iako bi prodajom stečeni novac mogao podeliti među sinovima. Konačno nađe izlaz, te sinovima reče:

„Pođite u svet i okušajte sreću neka svaki nauči po zanat, pa kad se zatim vratite, onome ko se pokaže kao najbolji majstor ostaviću kuću.“

To sinove zadovolji, pa najstariji reče da bi hteo da postane kovač, drugi – berberin, a treći – mačevalac. Zatim odrediše vreme kad će se sva trojica vratiti kući, pa krenuše na put. Pogodi se baš da je svaki od njih našao valjanog majstora kod koga je nešto čestito mogao naučiti.

Onaj što je postao kovač morao je da potkiva kraljeve konje, pa je za sebe mislio: „Sada ti više ništa ne nedostaje – dobićeš kuću“.

Onaj što je učio za berberina brijao je samo otmenu gospodu i tako je držao da je kuća već njegova.

Onaj najmlađi, mačevalac, dobijao bi poneki udarac, ali bi stiskao zube i ne bi se ljutio, jer je mislio: „Ako se plašiš od jednog udarca,kuću nikad nećeš dobiti“.

Kad je proteklo određeno vreme, oni se vratiše ocu. Ali nisu znali kako da nađu najbolju priliku i da pokažu svoje veštine i umeće te sedoše da se dogovore.

Dok su tako sedeli, odjednom dojuri zec preko polja.

„Eh!“ – uzviknu berberin, „on dolazi kao poručen!“

On uze pliticu i sapun, pa poče praviti penu sve dok se zec ne približi, a zatim ga u punom trku nasapuna i obrija mu brčiće, a da ga pri tom ne poseče i ne povredi ni za dlaku.

„To mi se dopada“ – reče otac, „ako se drugi valjano ne založe, kuća je tvoja.“

Ne potraje dugo, kad dojuriše jedne kočije u kojima je bio neki gospodin.

“Sad ćete videti, oče, šta ja umem“ – reče kovač.

On dotrča do kočija, pa konju koji je jurio odvali četiri potkovice, te mu, takođe u trku, ponovo prikova četiri nove.

„Ti si ljudina“ – reče otac, „radiš isto tako dobro kao i brat ti, ja ne znam kome da ostavim kuću.“

Tad reče treći brat:

„Dozvolite mi, oče, da i ja pokažem svoju veštinu“ i, kako je počela da pada kiša, izvuče mač i započe njime unakrst zamahivati nad svojom glavom, tako da na njega ne pade nijedna kap. A kad kiša udari jače, i najzad tako jako da je sipala kao iz kabla, zamahivao je mačem sve brže i brže, te ostade tako suv kao da je bio nečim potpuno zaštićen.

„Dozvolite mi, oče, da i ja pokažem svoju veštinu“ i, kako je počela da pada kiša, izvuče mač i započe njime unakrst zamahivati nad svojom glavom, tako da na njega ne pade nijedna kap. A kad kiša udari jače, i najzad tako jako da je sipala kao iz kabla, zamahivao je mačem sve brže i brže, te ostade tako suv kao da je bio nečim potpuno zaštićen.

Kad otac to vide, zadivi se i reče „Ti si izveo najveću majstoriju, kuća je tvoja“.

To zadovolji ostalu dvojicu braće. Ali, kao što su se ranije zavetovali i zato što su se toliko voleli, oni se dogovoriše i ostadoše sva trojica u kući, baveći se svaki svojim zanatom i kako su bili tako dobro obučeni i spretni majstori, zaradiše mnogo para.

Živeli su tako zadovoljno do starosti i kad se jedan od njih razbole i preminu, ostala dvojica su toliko tugovala da se i oni razboleše i ubrzo pomreše. A pošto su bili tako umešni kao majstori i tako se voleli kao braća, položiše svu trojicu u jedan grob.

KRAJ