Bremenski svirači

Imao je neki čovek magarca, koji je godinama marljivo nosio vreće u mlin. Ali magarca je polako počela napuštati snaga pa je bio sve manje sposoban za rad. Gospodar naumi da ga se nekako reši. Magarac je to primetio, pa je odlučio pobegne u Bremen. Imao je nameru da postane gradski svirač.

Na putu prema Bremenu sreo je lovačkog psa koji je ležao na putu i dahtao. Izgledao je kao da se umorio od trčanja.

- Zašto toliko dahćeš, prijatelju? - upita ga magarac.

- Star sam i sve slabiji, pa ne mogu više da lovim kao nekada. Zato je gospodar rešio da me ubije, pa sam pobegao na vreme.

- Znaš šta - reče magarac - ja idem u Bremen i postaću tamo gradski muzikant. Pođi samnom ako želiš. Ja ću svirati na tamburi, a ti udaraj u bubanj.

Pas je pristao i krenuli su zajedno prema Bremenu. Usput su sreli mačka koji je sedeo tužno pokraj puta.

- Šta se tebi dogodilo? – upitao je magarac.

- Ostario sam i prestao trčati za miševima, pa je gazdarica htela da me se otarasi. Pobegnem sam i sad ne znam šta da radim! – odgovori mačak.

- Hajde sa nama u Bremen! Ti se razumeš u noćnu muziku pa bi mogao da postaneš gradski svirač. – rekao je magarac.

Mačak pristane i pođe sa njima.

Uskoro tri begunca naiđoše na neko dvorište. Na kapiji je stajao petao i kukurikao iz sveg glasa.

- Zašto si tako glasan? Uši ćeš nam probiti! Šta ti je? – upitao je magarac.

- Sutra dolaze gosti i gazdarica me se htela rešiti, pa vičem na sav glas dok još mogu! – odgovorio je petao.

- Kreni sa nama u Bremen! Imaš dobar glas pa ćemo svi biti deo jedne grupe. Mi ćemo svirati, a ti ćeš pevati! – viknuo je magarac.

Petlu se taj predlog dopao i odlučio je da krene sa društvom prema Bremenu. Znali su da ne mogu stići za jedan dan, pa su odlučili da prespavaju u šumi. Magarac i pas legoše pod jedno veliko drvo, mačak se pope i smesti iznad njih na granu, a petao odlete na sam vrh krošnje gde mu je bilo najsigurnije. Pre nego što su zaspali, petao osmotri još jednom okolinu na sve strane. Kako mu se učini da u daljini vidi nekakvo svetlo, doviknu svojim drugovima da mu se čin da je u blizini neka kuća.

- E, pa hajdemo, jer nam ovo nije lepo mesto za spavanje! – reče magarac.

Tako krenuše prema svetlu koje je bivalo sve jače, sve dok ne stigoše pred razbojničku kuću. Magarac kao najveći priđe prozoru i pogleda unutra. Kada ga družina upita šta vidi on im odgovori:

- Vidim postavljen sto sa izobiljem hrane i pića, ali i razbojnike za stolom kako sede i goste se.

- Tu bi mi baš uživali! – rekao je petao.
- Oh, što bi bilo dobro da smo mi unutra! – uzdahne magarac.

Životinje su počele da razmišljaju kako da oteraju razbojnike. Najzad smisliše.

Magarac će prednjim nogama stati na prozor, pas će skočiti na magarčeva leđa, mačak će se popeti na psa i najzad, petao će uzleteti mačku na glavu.

Kad se tako namestiše, počeše zajednički stvarati muziku: magarac je njakao, pas lajao, mačak mjaukao a petao kukurikao.
Odjednom, neočekivano se svi zajedno survaše kroz prozor u sobu i popadaše pa se začula treska i zveka stakla. Razbojnici od silne graje skočiše i pobegoše u šumu, a četiri muzikanta su sela za trpezu pa navalila da jedu.

Kad su se najeli, odlučili su da ugase svetlo i da legnu da odmore. Pas se smestio uz vrata, magarac je legao na seno, petao je seo na krovnu gredu, a mačak se smestio uz ognjište.

Kada je prošla ponoć, razbojnici su izdaleka videli da nema više svetla u kući i da je opet zavladao mir, pa je harambaša poslao jednog razbojnika da pretraži kuću.

Razbojnik je ušao u kuću i odlučio da upali sveću. Mačak se probudio, skočio razbojniku u lice i odmah ga počeo grebati. Razbojnik se preplašio i hteo da pobegne kroz stražnja vrata, ali tamo ga je čekao pas koji ga je ugrizao za nogu. Kada je potrčao ka dvorištu, naleteo je na magarca koji se ritnu i opali ga zadnjim kopitama. Tada se od buke probudio i petao, pa počeo da kukuriče. Izbezumljeni razbojnik potrča koliko su ga noge nosile. Na kraju je uspeo da pobegne

Kada je došao do svojih prijatelja bio je sav prestrašen:

- Harambašo, u kući je grozna veštica. Bacila mi je pepeo u oči i ogrebala me po licu svojim dugim kandžama, pred vratima čovek koji sedi me je uboo nožem u nogu, u dvorištu me je neka crna utvara zviznula toljagom, a gore na krovu duhovi krešte. Jedva sam živu glavu spasio.

Od tada se razbojnici više ne usudiše da uđu u kuću, a četvorici nesuđenih bremenskih muzikanata kućica se toliko dopala da više nisu hteli izaći iz nje, već se odomaćiše i nastaviše svi zajedno da žive u njoj.

KRAJ