Palčić

Bili jednom čovek i žena koji nisu imali dece: „Šteta sto nemamo jednog sina“, kukala je žena. „Kad bismo ga imali, napravila bih mu crveni kaputić“.
„A ja bih mu napravio cipelice“, uzdisao je čovek. „Čak i kada bi bio mali kao moj palac, ipak bih ga mnogo voleo.“

Sledeće godine rodi im se sin, koji nije bio ništa veći od majčinog palca. Zato su ga nazvali Palčić.

Kada je Palčiću bilo pet godina, reče mu otac: „Ja sada idem kolima u šumu da natovarim drva.“
„Idi ti samo napred, a ja ću dovesti kola“, viknu mu Palćič. "Popeću se konju u uvo i govoriti mu kuda da ide."

Otac pomisli da to neće biti moguće, ali ostavi dečaka da ipak pokuša. Palčić je, vičući iz sveg glasa, davao uputstva konju.

Dva stranca, koji su čuli njegov glas, pošli su začuđeno za konjem, jer dečaka nisu mogli videli. Kada su stigli, Palčić je viknuo ocu: "Vidi, oče! Dovezao sam ti kola. Spusti me sada na zemlju, molim te!"

"Kakvo čudo!" šapnu jedan od stranaca, kad je ugledao stvorenjce u očevim rukama. Upitali su oca da li bi im ga prodao.
Otac je upravo hteo da ih odbije, kad mu Palčić šapnu: "Pusti me da idem. Vratiću se ja vrlo brzo". I tako otac uzme novac od stranaca.

Posle kratkog vremena, siđe Palčić sa oboda šešira, gde su ga stavili, i sakri se u mišju rupu. Stranci ga više nisu mogli naći i užasno su se naljutili zbog toga. Ali više nisu imali kuda, pa su nastavili svojim putem. A mali mangup je za tren oka opet bio kod svoje kuće.
Roditelji su bili presrećni kada su ga ugledali kako dolazi.

"Nikada više te neću pustiti od sebe", jecao je otac milujući dete. I Palčić je ostao sa svojim roditeljima još dugo i dugo srećan.

KRAJ