Vuk i sedam jarića

U blizini šume živela je koza koja je imala sedam lepih i nestašnih jarića. Jednoga dana, kada je koza pošla da nabavi hranu, pozvala je svoje jariće i kazala im je: "Dečice, ja idem po hranu, a vi budite dobri i nemojte nikome da otvarate vrata, jer bi mogao da dođe vuk koji hoće da vas pojede. Ako bi se ipak pojavio neko ko želi da uđe, zatražite da mu najpre vidite šapu pa ako je crna, to je sigurno vuk. Tada ne verujte njegovim pričama i ne otvarajte."

"Dobro mama", viknuše jarići uglas, "idi i ne brini." Kada je koza otišla jarići su nastavili da se igraju, pa su se toliko zaneli da nisu više mislili na mamine reči.

Vuk je, međutim, bio u blizini sakriven iza velikog drveta i video je kad je koza otišla. Sačekao je još izvesno vreme, a onda se uputio njenoj kući.

Provirio je kroz prozor, ugledao bezbrižne jariće zanete igranjem i pokucao na vrata.

"Ko je?" zapitali su jarići.

"Ja sam, dečice, vaša mama. Donela sam vam puno lepih stvari, pa otvarajte!"

Jarići su poleteli ka vratima ali sedmo, najmanje jare, zaustavilo je ostale viknuvši: "Ne! Ti nisi naša mama! Ona ima lep i umilan glas, a tvoj je dubok i hrapav."

Vuk se razljutio i otišao da nabavi kredu koju je rastopio i progutao. Glas mu je postao mek i umilan, pa je pohitao natrag i ponovo zakucao na vrata.

"Ko je?" upitali su jarići.

"Ja sam, vaša mama. Donela sam vam puno lepih stvari, pa mi zato otvorite vrata!" uzvratio je vuk umilnim glasom.

Jarići su pojurili ka vratima verujući da je to mamin glas ali najmanje, sedmo jare, preduhitri ostale i stade uz vrata viknuvši:

"Ako si ti naša mama, onda stavi uz prozor šapu da vidimo kakve je boje."

Vuk diže svoju mrku šapu, a jarići povikaše prestrašeno: "Ti nisi naša mama i nećemo da ti otvorimo vrata!"

Razljućeni vuk polete ka mlinu. Sav je drhtao od besa što ne može da nadmudri male jariće.

Čim stiže u mlin, on zavuče šapu u vreću brašna te šapa postade potpuno bela. Onda pojuri natrag i po treći put zakuca jarićima na vrata.

Sve je bilo kao i prethodna dva puta, ali kad jarići zatražiše da pokaže na prozoru šapu, vuk pruži onu belu, te mališani povikaše: "Ima umilan glas i belu šapu! To je naša mama, i sad ćemo da joj otvorimo."

Jarići otvoriše širom vrata, a razjareni i gladni vuk baci se na njih bez milosti. Mališani pokušaše da mu izmaknu te poskakaše ispod stola, iza stolice, u veliki kredenac, u korito, u peć koja nije gorela, u sanduk s drvima ...

Vuk ih pronađe i proguta sve redom sem onog najmanjeg, sedmog jareta, koje je nekako uspelo da mu neopaženo umakne i sakrije se u unutrašnjost velikog starinskog sata.

Vuk se zasitio progutavši onih šest jarića, pa je izašao iz kuće i ubrzo zaspao u senci starog hrasta.

Onda je naišla koza koja je namah shvatila sav užas što se u njenoj kući zbio.

Trčala je, zvala svoju decu i dozivala, sve dok se najzad nije pojavio onaj mališan iz sata i prestrašenim glasom ispričao mami šta se zbilo.

Ne časeći ni časa hrabra koza je makazama rasporila vuku trbuh iz koga su iskočili još uvek živi i zdravi jarići.

Onda je uz pomoć svoje dece napunila vuku trbuh velikim kamenjem i zašila.

Kad se vuk probudio osetio je strahovitu žeđ i krenuo ka vodi da se napije.

"Šta je to tako teško u mome želucu?" pitao se gegajući. "Kao da sam se najeo kamenja, a ne jarića!"

Kad je stigao do vode nagnuo se da pije, ali je ono kamenje preteglo i prevrnulo ga u duboku vodu u kojoj se, nevaljalac, utopio.

Teško je opisati radost koze i njenih sedam jarića koji su se uhvatili u kolo i radosno zaigrali.

KRAJ