Ivica i Marica

Bio jednom jedan drvoseča koji je sa svojom decom Ivicom i Maricom, i njihovom mačehom živeo u maloj kolibi na kraju velike šume. Bili su toliko siromašni da se često nisu imali šta da jedu.

Jednog dana maćeha je rekla ocu:

"Ovako više ne može! Sutra nećemo imati ni parče hleba, bićemo svi gladni. Najbolje je da decu odvedemo daleko u šumu i tamo ih ostavimo. Možda će ih neko pronaći i pružiti im sve što nisu imali."

Otac se protivio u početku ali na kraju pristade. Ali, njihov razgovor su čula deca. Marica je počela da plače, ali ju je brat umirio, govoreći da ne brine.

Kada su otac i maćeha zaspali, dečak se išunjao i sakupio vrećicu malih belih kamenčića.

Tek što je svanulo, maćeha probudi decu:
"Ustajte, deco! Idemo u šumu da sakupimo drva."

Dok su išli kroz šumu, Ivica je stalno zastajkivao i bacao bele kamenčiće da obeleži stazu, kako bi se posle sa sestrom vratio kući.

Kad su stigli duboko u šumu, otac je zapalio veliku vatru, a maćeha reče:

"Ostanite tu pored vatre i ugrejte se, a mi odosmo da sečemo drva."

Deca su se grejala uz vatru i ubrzo zaspala. Kad su se probudila, šumu je obavila noćna tama. Marica zaplaka, ali Ivica je poče tešiti:

"Ne brini, sestrice! Kada izađe Mesec, ja ću te odvesti kući."

I zaista. Čim se Mesec pojavio, nebo se osulo sjajem, a beli kamenčići su zablještali poput malih zvezda. Deca su pratila trag kamenčića i do večeri su stigli kući.

Otac se jako obradovao i dugo grlio svoju decu, presrećan što su ponovo zajedno, ali maćeha nije bila zadovoljna.

Uveče, posle večere, misleći da deca spavaju, maćeha reče ocu da ih opet ujutru čim se probude odvede u šumu, ali ovoga puta još dalje kako ne bi mogli da se vrate.

Otac se opirao jer je voleo svoju decu, ali je žena je navaljivala i navaljivala, pa on opet pristade.

Ivica požuri po kamenčiće, ali su ovaj put i vrata i prozori bili čvrsto zatvoreni. Marica zaplaka, a Ivica je tešio:

"Mirno spavaj", smisliću ja već nešto."

Ujutru, rano, maćeha je probudila decu, dala im po komadić hleba i krenuli su u šumu. Ivica je išao poslednji i bacao mrvice mrvice na stazu.

Kada su stigli duboko u šumu otac je otišao da naseče drva, maćeha je naložila vatru i rekla:

"Sedite tu i čekajte nas! Idem da pomognem ocu. Posle ćemo zajedno kući."

Pala je noć i pojavio se Mesec. Deca su htela da krenu kući, ali mrvice su pojele ptice iz šume. Uplašili su se jer nisu znali gde dalje da idu. Lutali su kroz šumu.

Kada je svanulo, desilo se nešto neobično. Divna bela ptičica cvrkutala je i pevala, kao da ih poziva da krenu za njom. Išli su tako Ivica i Marica za pticom sve dok nisu stigli do nekakve male kuće od čokolade i kolača, sa prozorima od slatkiša. Umorni i izgladneli, odlomili su po mali delić sa kuće i počeli da se slade.

Odjednom, začuli su glas iz kuće:
"Ko to gricka moju kućicu?"

Na vratima kuće pojavila se pogurena starica i reče kreštavim glasom:
"Dobra moja dečice, samo vi ručkajte! Uđite u kuću. Daće vama baka još kolačića."

Deca su je poslušala. Starica im je dala da jedu, i smestila ih u krevete da odmore. Samo to nije bila nikakva dobra baka. Bila je to zla veštica koja je kućom od slatkiša mamila decu. Ujutru, veštica je Ivicu zatvorila u kavez.

"Tako. Sad ću te hraniti u kavezu da se malo ugojiš, pa ćeš za koji dan postati dobar zalogaj!"

Marica je morala po ceo dan čistila, prala i kuvala. Veštica je svaki dan prilazila kavezu:
"Pruži prst Ivice! Jesi li se ugojio?"

Pametni dečak je kroz rešetke provlačio nekakvu tanku kost, a veštica, koja nije dobro videla, ljutila se što je i dalje mršav. Nakon nekoliko dana, izgubila je strpljenje i rekla devojčici:
"Marice, založi veliku vatru! Neću više da čekam."

Devojčica je dugo plakala dodajući drva na vatru, a onda je začula staričin piskavi glas:
"Zar ta vatra još nije raspaljena?"

"Pa ne znam kako..." počela je da muca Marica. "Pokaži mi ti!"

Istog trena kad se veštica približila peći, Marica je svom snagom gurnula u vatru, i zatvorila vrata za njom.

Marica je pritrčala kavezu. Onda je oslobodila Ivicu vičući iz sveg glasa:
Slobodni smo, slobodni!

Njihovoj sreći i veselju nije bilo kraja. Napunili su džepove kolačima i čokoladom i krenuli u šumu.

Hodali su, hodali, sve dok se na ivici šume nisu ugledali svoju kućicu. Ivica i Marica potrčaše. Provirili su kroz prozor i videli svog oca, samog i tužnog. Kucnuli su u prozor. Otac se jako obradovao. Dugo ih je grlio, ljubio, čvrsto držao. Obećali su jedni drugima da se više nikada neće rastati.

Živeli su dugo i srećno sve do kraja života...

KRAJ