Crvenkapa

Bila jednom jedna devojčica koja je najviše na svetu volela svoju baku. Baka joj je sašila malu kapu od crvenog somota, a devojčica ju je toliko volela da je više nikada nije skidala. Zato su je svi zvali Crvenkapa.

Jednog jutra mama joj reče: „Crvenkapice, baka je bolesna. Odnesi joj ovu korpu sa kolačima i sokom, obradovaće se. Idi pravo stazom kroz šumu, ne skreći i ne razgovaraj sa nepoznatima.“

„Hoću, mama, obećavam!“ reče Crvenkapa, uze korpu i veselo pođe.

Bakina kuća bila je na drugom kraju šume. Crvenkapa je išla stazom i pevušila, kad iza drveta izađe veliki sivi vuk.

„Dobar dan, Crvenkapice“, reče on umiljato. „Kuda si pošla tako rano?“

Crvenkapa nije znala koliko je vuk lukav, pa mu sve ispriča: „Idem kod bake. Živi u maloj kući ispod tri velika hrasta.“

„Pogledaj koliko lepog cveća ima na livadi“, reče vuk. „Naberi baki buket, baš će joj biti drago.“ Crvenkapa skrenu sa staze i poče da bere cveće, a vuk potrča pravo ka bakinoj kući.

Vuk zakuca na vrata: „Bako, ja sam, Crvenkapa!“ Ali baka je kroz prozor videla ko stoji napolju. Brzo se sakrila u ormar i pritvorila vrata. Vuk uđe, obuče bakinu spavaćicu, stavi njenu kapu i leže u krevet.

Uskoro stiže i Crvenkapa. Učini joj se da baka izgleda nekako čudno.

„Bako, što su ti uši tako velike?“ „Da te bolje čujem.“

„Bako, što su ti oči tako velike?“ „Da te bolje vidim.“

„Bako, što su ti zubi tako veliki?“ „Da te lakše pojedem!“ povika vuk i skoči iz kreveta.

Baš tada baka iskoči iz ormara i povika iz sveg glasa. Pored kuće je prolazio lovac. Čuo je viku i utrčao unutra. Kad ga je vuk ugledao, toliko se uplašio da je pobegao duboko u šumu i više se nikada nije vratio.

Baka zagrli Crvenkapu. Sedoše zajedno za sto, jeli su kolače i pili sok, a lovac im je pravio društvo.

„Od sada ću uvek ići pravo stazom i neću razgovarati sa nepoznatima“, reče Crvenkapa. I održala je reč.

KRAJ