Urašima Taro i podvodni dvorac

Davno, u jednom ribarskom selu u Japanu, živeo je mladi ribar Urašima Taro sa svojom starom majkom. Bio je dobar i vredan, i svako jutro je čamcem odlazio na more.

Jednog dana na obali je video grupu dečaka koji su štapovima gurali malu kornjaču. „Nemojte!“ rekao im je. „I ona hoće da živi.“ Dao im je malo novca da je puste, a zatim je kornjaču nežno odneo u more. Kornjača je odplivala i okrenula se kao da mu zahvaljuje.

Sutradan, dok je Urašima pecao, iz talasa je izronila velika kornjača. „Ti si spasao ćerku mog kralja“, rekla je. „Princeza Otohime te poziva u svoj dvorac. Sedi mi na leđa.“ Urašima je seo, a kornjača je zaronila u dubinu.

Na dnu mora stajao je dvorac od korala i bisera. Ribe svih boja plivale su kroz prozore, a morske zvezde svetlele kao lampioni. Princeza Otohime dočekala ga je sa osmehom. Bila je to ona mala kornjača koju je spasao! Svakog dana priređivala je za njega gozbe, muziku i igre.

Urašima je bio srećan, ali posle nekog vremena setio se majke. „Moram da se vratim“, rekao je. Princeza mu je dala malu lakiranu kutiju. „Nosi je uvek sa sobom, ali nikada je ne otvaraj.“

Kornjača ga je vratila na obalu. Ali selo je bilo sasvim drugačije. Kuće su bile nove, ljudi nepoznati, a njegove majčine kuće više nije bilo. Jedan starac mu je rekao: „Urašima Taro? Pričali su mi o ribaru tog imena, koji je nestao u moru pre trista godina.“ Urašima je shvatio da su tri dana u podvodnom dvorcu na zemlji bila tri stotine godina.

Tužan i zbunjen, otvorio je kutiju. Iz nje je izašao beli dim, a Urašima je u trenutku postao starac sa dugom belom bradom. U kutiji su bile sve njegove godine. Sedeo je na obali i gledao u more, a kažu da i danas japanska deca, kad ugledaju kornjaču, pomisle na dobrog ribara Urašimu.

KRAJ