Pandorina kutija

Stari Grci pričali su da je u davna vremena život na zemlji bio lak. Ljudi nisu znali za bolest, svađu, tugu ni umor. Radili su koliko im je drago, a uveče mirno spavali.

Tada su bogovi sa Olimpa stvorili devojku i nazvali je Pandora, što znači „ona koja je dobila sve darove“. Svako od bogova dao joj je po nešto: lepotu, lep glas, vešte ruke, pamet. A Zevs joj je dao još nešto: neobičnu kutiju, ukrašenu i čvrsto zatvorenu. „Čuvaj je“, rekao je, „ali nikada je nemoj otvoriti.“

Pandora je sišla na zemlju i udala se za dobrog Epimeteja. Živeli su srećno, ali Pandora nije mogla da prestane da misli na kutiju. „Šta li je unutra? Možda drago kamenje? Možda nešto lepo?“ Svako jutro bi je pogledala, svako veče prošla prstima preko poklopca.

Jednog dana, kad je bila sama, Pandora nije izdržala. „Samo ću malo da provirim“, rekla je i podigla poklopac.

Iz kutije je nešto zazujalo, kao roj sivih insekata. Izletele su sve nevolje koje danas postoje na svetu: bolest, svađa, tuga, strah, zavist i lenjost. Razletele su se kroz prozor na sve strane. Pandora je brzo zalupila poklopac, ali bilo je kasno.

Sedela je i plakala. Tada je iz kutije čula tanak, nežan glasić: „Pusti i mene! Ja ću vam pomoći.“ Pandora je oprezno otvorila kutiju. Iznutra je izletelo malo svetlo biće sa krilcima kao u leptira. Bila je to nada.

Nada je poletela za nevoljama i od tada ih svuda prati. Zato, kažu stari Grci, kad god nam je teško, u srcu nam tiho ostaje nada da će sutra biti bolje.

KRAJ