Uspavana lepotica

Uspavana lepotica

Braća Grim

"Uspavana lepotica", bajka o kralju i kraljici koji su silno želeli dete. I kada su ga nakon mnogo godina dobili, na slavlje su zaboravili da pozovu jednu vilu. Tu počinju nevolje...

Posle niza godina ispunila se životna želja jednog kralja i kraljice i dobili su kćer. Pozvali su na krštenje sve, pa i sedam vila, koje su živele u kraljevstvu. Bio je običaj da vile požele novorođenčetu sve vrline i najlepše osobine.

U stvari, postojala je još jedna vila, ali ona je bila tako stara, da je kralj zaboravio da je pozove.

Kada je videla da nije pozvana, vila se naljuti i ode u dvor puna srdžbe. Šest vila već je bilo izrazilo svoje želje, kada se stara vila pojavi i viknu: “Čujte moju želju. Ona će se ubosti na vreteno i umreti!“

Svi su bili zaprepašćeni. Kralj i kraljica su je molili da poništi kletvu, ali ona je to odbila. Onda sedma vila istupi i reče: “Ja ne mogu ovu želju da poništim, ali moja želja je da ona ne umre, nego da spava sto godina, dok ne dođe princ koji će je probuditi iz sna!”

Kralj je hteo da spreči da se ova želja ikad ostvari, pa je naredio da se sve preslice i vretena u zemlji spale.

Godine su prolazile. Princeza je izrasla u lepu, pametnu i prijatnu devojku. Ali jednog dana, preseli se dvor u letnju palatu. Princeza tamo nije još nikad bila, pa ode iz sobe u sobu da sve pregleda.

Najzad je stigla do jedne sobice u kuli, a tamo je sedela stara vila, prerušena u seljanku i prela. Princeza to još nikad nije videla, pa upita staricu: “Šta to radite? Da li mogu ja da pokušam?”

Starica joj odgovori: "Naravno, dete moje!" i dade joj vreteno. Samo što ga je dotaklа, princeza ubode prst i pade na pod. Stara vila iščeze, smejući se.

Kralj i kraljica su bili veoma tužni. Pozvaše dobre vile da pomognu.

Sedma vila tada priskoči u pomoć. Ona odnese princezu u njen krevet i začara ceo dvor.

“Sve što živi među ovim zidovima neka spava dubokim snom, sve dok se princeza ne probudi!”

Istog trenutka svi su utonuli u san, tamo gde su se zatekli.

Vreme je teklo, godine prolazile... Oko dvorca je izrasla gusta šuma, niko kroz nju nije mogao prodreti.

Sto godina kasnije, putovao je jedan princ kroz zemlju. Video je tornjeve palate, koji su se uzdizali iznad divlje šume, pa upita kome pripada taj dvorac. “To je začarani dvorac”, rekli su mu ljudi.

“U doba naših predaka bio je to dvor jednog kralja, ali sad ne može niko da prodre kroz to trnje.“

Princ je hteo da pokuša jer je osećao kako ga nešto čudno privlači. On pođe kroz šumu i izgledalo je kao da se sve pred njim sklanja u stranu, ali trnje je zadržavalo sve one koji su pokušavali da ga prate.

Brzo je stigao do palate. Sve je bilo potpuno zaraslo u žbunje, a on je pomislio da su stražari mrtvi. Međutim, kad ih je dotakao, video je da spavaju. Prošao je kroz dvorski vrt i kroz dvorane i svuda je nailazio na ljude koji spavaju.

Konačno je stigao do sobe u kojoj je na krevetu ležala princeza, lepa kao slika. Bila je toliko lepa da je morao da je poljubi. Zaljubi se odmah u nju.

Ona se probudi i reče: “Najzad si došao. Sanjala sam te.“

Tog trenutka svi su se u dvoru probudili. Šuma i trnje su iščezli. Nije dugo potrajalo a princ i princeza su slavili venčanje. Živeli su srećno do kraja života.