Pinokio

Nekada davno, živeo je jedan stari majstor Đepeto, koji je od drveta mogao da napravi šta god poželi. Bio je to starac koji je živeo sam i koji je u svojoj radionici stalno nešto stvarao. Tu su se mogle videti neobične igračke za decu, životinje, ali i stolice, stolovi i klupice za tu veselu družinu.

Jednoga dana rešio je da napravi lutku od drveta koji bi ličila na pravog dečaka. Nazvao ga je Pinokio.

Gledao je u drvenu lutku i tužno pomislio: "O, kako bih voleo da si pravi dečak!"

Čula je to dobra vila, pa je došla tokom noći, iskoristila svoje magične moći i oživela lutku. Svojim čarobnim štapićem, nežno je dotakla lutku: "Probudi se Pinokio. Dajem ti dar života!"

Istog trenutka, Pinokio je skočio na noge i zaigrao!

Pre nego što je otišla, vila ga je upozorila: "Zapamti Pinokio, ako budeš hrabar, iskren i nesebičan, jednog dana ćeš postati pravi dečak."

Narednog dana, starčevoj sreći nije bilo kraja. Dobio je sina kakvog je oduvek želeo!

Đepeto je rešio da Pinokija lepo vaspita. Prodao je svoj kaput da bi mu kupio bukvar i pun ponosa, poslao ga je u školu.

Ali na ulici Pinokio je čuo cirkusku muziku, pa mu se nije išlo u školu. Prodao je bukvar, kupio ulaznicu i otišao da pogleda predstavu. Iz prikrajka su na njega motrila dva nevaljala drugara, mačak i lisac.

Vlasnik cirkusa, gutač plamena, pomisli da je Pinokio jedna od njegovih lutaka, pa ga zgrabi za kosu i ubaci u svoja kola.

Ali kada mu je Pinokio kroz suze ispričao šta mu se sve dogodilo, gutač vatre, koji je, iako je strašno izgledao, bio dobrog srca, oslobodi ga i čak mu pokloni nekoliko zlatnika, preporučujući mu da starom Đepetu kupi novi kaput.

Mačak i lisac, su čuli razgovor gutača plamena i Pinokia i rešili da se domognu zlatnika. Prišli su Pinokiju i rekli mu da znaju jedno čarobno polje na kojem, kada se uveče poseje zlatnik, preko noći iz njega izraste drvo od zlata.

Prostodušni Pinokio posluša dvojicu varalica, i čim je pala noć pođe na označeno mesto da poseje svoje zlatnike, ali ga na ulici sustigoše dva razbojnika, a to su bili mačak i lisac, pa mu oteše novac i okačiše ga na drvo.

Srećom, pojavi se vila i oslobodi ga, pa ga odvede kod sebe. Negovala je Pinokija sve dok se nije oporavio, a onda ga je zamolila da joj ispriča svoje doživljaje. Pinokio nije želeo da vila sazna da je izneverio Đepeta, pa stade da izmišlja i priča laži.

Dok je izgovarao laži, primetio je da mu nos postaje sve duži. Shvatio je da mora da bude iskren, pa je ispričao vili celu istinu. Vila ga je izgrdila, a onda ga poslala kući, jer je znala da je Đepeto veoma zabrinut za njega.

Pinokio obeća vili da će se odmah vratiti kući, ali usput srete Lucinjola, lenjog i neposlušnog dečaka, koji ga uveri da pođe sa njim u zemlju igračaka. U ovoj čudesnoj zemlji bilo je mnoge druge dece koja su se zabavljala najrazličitijim igračkama, pa su to radili i Pinokio i Lucinjolo, ali zabava je kratko trajala.

Svoj deci su odjednom porasle uši i svi su se pretvorili u magarčiće.

Pinokija je kupio vlasnik jednog cirkusa i terao ga je da nastupa svako veče.

Ali jednog dana Pinokio je pao, i od tada je hrmao. Pa je gazda rešio da ga se otarasi i bacio ga u more.

Kad je pao u vodu, Pinokio se opet pretvorio u drvenu lutku, ali tek što je to shvatio, progutao ga je kit.

Iznenađenjima još nije bio kraj: u utrobi kita Pinokio ugleda Đepeta, koji je bio pao u more iz čamca dok je tražio Pinokija. Đepeto i Pinokio zagrliše se, odlučivši da zajedno umru u kitovoj utrobi.

Srećom, kit stade da kija, i tako ih izbaci iz svog stomaka. Izađoše na obalu živi i zdravi.

Kakvo je tek bilo iznenađenje kad su shvatili da Pinokio više nije lutka nego pravi dečak od krvi i mesa.

KRAJ