U našem gradu kad kiša pada
i kada mirno dremaju bake,
pojure reke niz trotoare,
zašume reke uz ivičnjake.
S krovova liju vodopadi
i vodu nose ulice strme
i male tihe slapove gradi
grbavo kamenje iz kaldrme.
Tada nestaju stranice lake
novina starih. Odnose vode:
tatine članke, priče za bake
i moje mame stranicu mode.
Jer, od njih deca brodove prave
šalju, ne čekajući da im se vrate,
pa zato vode mirno ponesu
dečije lađe papirnate.
Dragan Lukić
Dragan Lukić, dečiji pisac, rođen je u Beogradu 1928. godine. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.
Već 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečiji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao futbaleri.
Godine 1954. je završio studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim počeo da predaje dečiju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja.
Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis "Zmaj". Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije.
Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu. Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, "Nebom grada".
Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić itd.
