Uporni gavran

"Oh, baš sam žedan", mislio je gavran jednog vrelog letnjeg popodneva. "Jezik mi se zalepio za usta, a grlo mi je hrapavo. Kako bi bilo lepo da nađem negde samo jednu kap vode za piće!"

Ogledao se gavran na sve strane, ali nigde vode za piće. Sav očajan stajao je na visokoj grani iščekujući da ipak kane kap kiše. Ali je nebo bilo plavo, a sunce je veselo sijalo. "Oh, jadan li sam", mislio je gavran. "Moraću da poletim i ponovo pogledam ima li negde vode. Inače ću presvisnuti od žeđi."

Leteći tako ugledao je kraj puta zemljani krčag. Kad je zavirio u njega uzviknuo je sav radostan: "Ura!" U sudu je ostalo još malo vode. Ali je sad bilo pitanje kako da dođe do te vode?

Krčag je bio uska grla i predubok za gavrana. Stao je na ivicu krčaga i naginjao se koliko god je mogao, ali do vode nikako nije mogao da dopre.

Pitao se kako bi bilo da prevrne krčag. Ali je odmah zaključio da ot tog posla ne bi bilo nikakve koristi, jer bi voda za tili čas nestala.

Ali na sreću gavran nije glupa ptica. Dohvatio je kljunom jedan kamičak i spustio ga u krčag. To nije pomoglo, ali se površina vode ipak malo podigla. Gavran je tad potražio još jedan kamičak. Sad se jasno videlo kako se visina vode povećava.

Stoga je počeo da ubacuje kamenčiće i naposletku se voda popela toliko visoko da je gavran mogao lepo da pije.

Nikad se jedan gavran nije toliko namučio da se napije, ali i nikad mu voda nije bila toliko pitka.

KRAJ