Petoro braće

Sedelo u mahuni pet graškovih zrna. Sedela rna u redu tesno stisnuta jedno uz drugo i bila zadovoljna.

Pod suncem i kišom mahuna je rasla i bila sve prozirnija. I zrna su rasla i bubrila sve više.

Kod kuće je bilo dobro, ali su zrna htela napolje.

- Dugo sedimo kod kuće - reče jedno zrno. - Ovako možemo i otvrdnuti. A šta onda?

Iza naše kuće mora da je još nešto: svet.

Prođe nedelja dana. Grašak požuti, a požuti i mahuna.

- Eto, sav je svet požuteo - govorila su graškova zrna.

Najedanput se silno potrese njihova kućica. To je dečak otkinuo mahunu.

- Skoro ćeo napolje - rekoše zrna radujući se.

- Voleo bih da znam ko će od nas najdalje stići - reče najmanje zrno. Krrrh!...

Mahuna se raspukla i graškova se zrna veselo skotrljaju na dečakov dlan.

- Kakav divan grašak! reče dečak. - Baš za moju pušku. - Stavi jedno zrno u cev od zove i opali. Zrno odleti.

- Letim, letim! Vikne zrno. - Neka me uhvati ko može! - I nestane. Poleti drugo zrno. Vikne:

- Letim prema suncu! Eh, to volim.

Trudićemo se da padnemo negde blizu i da usnimo - rekoše dva starija zrna.

- Neka bude šta mora biti - reče poslednje zrno koje je uzletelo uvis.

Padne na krov stare drvene kuće i skotrlja e pukotinu, punu crne zemlje i mahovine.

U potkrovlju je živela žena koja je imala bolesnu devojčicu. Mati je radila teške poslove da može da prehrani sebe i svoje dete.

Devojčica je bila slabašna i nežna kao cvet. Bila je tako bolesna da nije mogla da hoda. Čitave je dane nepomično ležala u krevetu.
"Umreće", mislila je majka. "Otići će od mene kao i njezina sestra. Oh, kako mi je teško da se rastane sa njom!"

Gorko je plakala gledajući bledo lice svoga deteta. Granu proleće. Sunašce zaviri u sobicu pod krovom.

- Majko, šta se ono zeleni kraj prozora? - upita devojčica. Mati otvori prozor i ugleda nežnu biljčicu.

- Mislim da je grašak - odgovori mati. - Eto, imaš bašticu.

Pomeri krevet bliže prozoru da bi devojjčica mogla da gleda biljku. I ode na posao.

- Mama - reče devojčica - čini mi se da se osećam bolje. Sunce je ceo dan grejalo i mene i grašak. Gledaj kako je svež i zelen. A i meni kao da je bolje.

- Dobro je - reče mati. ali se njeno srce nije nadalo toj sreći.

Zabode kraj graška malu motku, a od motke do krova razapne konac.

Grašak je rastao, hvatao se vitlicama za konac, uspinjao se sve više i uskoro procvetao.
Po čitave dane devojčica je uživala posmatrajući grašak.

Njeno se zdravlje popravljalo sve više. Obrazi su joj se zarumeneli. Oči joj postale da blistaju. Ona je bez ičije pomoći počela da ustaje i sedi u krevetu. Materino srce je počelo da se nada.

Prođe još nedelju dana i devojčica ustane.

Sa takvom je radošću otvorila prozor i nežno poljubila tanke latice ružičastog cvetića! Ceo je sat sedela kraj prozora grejući se na suncu. To je bila radost!

A šta je bilo sa ostalim zrnima graška.

Prvo zrno, koje je letelo kud je htelo, palo je u oluk, a odatle u - golubov kljn. Golubovi su pozobali i ona dva zrna koja su maštala kako će lepo usniti.

Zrno koje je htelo da odleti suncu palo je jarak, ležalo spokojno u hladovini i bubrilo od vlage.

- Neprestano se debljam - govorilo je zrno. - Pravo kažu da ću se uskoro raspuknuti. Uveren sam da to nije postiglo nijedno drugo zrno. Najodlučniji sam od svih petoro.

I raspuklo se u jarku.
Na prozoru stoji devojčica, rumena i zdrava.

KRAJ