Sneško Belić

Milica je udarala rukama po limu automobila iz koga je upravo bila izašla.

– Hoću da ostanem napolju!- vikala je promuklim glasom.

– Hoću s Milošem i ostalom decom da pravim Sneška Bijelića.

– Ne možeš – govorila je majka blagim glasom i omotavala joj oko vrata širok vuneni šal. – Čula si šta je doktor rekao da moraš ležati u toploj sobi i redovno piti sirup koji ti je dao. Kada ozdraviš, igraćeš se na snegu do mile volje i tada…

– Do tada će se sneg otopiti – prekinula je majku.

– Ako se to dogodi, pašće drugi – mirno je rekla mama i gotovo progurala Milicu kroz ulazna vrata koja su se brzo za njima zatvorila.

Milica je ljutito skinula toplu odeću sa sebe i pobacala je po podu svoje sobe. Popila je kašičicu sirupa i pre nego što joj je majka unela šolju topog čaja, zaljuljuškala se u nitima nemirnog sna…

… Išla je sama prostranom poljanom prekrivenom snegom. Nigde drveta, grma, plasta sena. Nigde potočića, breščića, ni nakostrešenog vrapčića da zazvižduće. Ničega po čemu bi mogla da odredi u kom pravcu će zagaziti kroz dubok sneg.

Odjednom, nešto belo izvilo se iz neprekidne beline i krenulo prema njoj.. Tek kad joj se ta prilika približila na nekoliko koraka, po dva ugljena u glavi, među kojima je, malo niže, stajala zabodena šargarepa, zaključila je da je to Sneško Belić.

Onda se pojavio drugi sneško, s njene leve, pa treći, sa desne strane. Za njima, krenuli su četvrti, peti, šesti… Ubrzo su je okružili i uplašila se da će je ugušiti.

– Maaamaaa! – vrisnula je i potrčala prema prozoru. Pogledala je u dvorište, baš dok joj je majka spuštala toplu ruku na rame. Odozdo joj je metlama kao rukama, mahao Sneško Belić, okrenut tačno prema njenom prozoru. Na njegovoj glavi prepoznala je Miloševu plavu vunenu kapu.

KRAJ